Зора

Стр. 380

3 0 Р А

Бр. XI.

ограде. Она је гледала у далеке редове дрвећа, кроз која се провидјеше бијели и сиви надгробни споменици, а из најдубље душе отеше јој се ријечи: „Ја не бих умрла радо, драги Хајнче ..." Ћутећи иђасмо средином путање покрај црквене порте. Бијасмо мало одвојени једно од другог, јер нам се чинило, да због гробља треба да будемо озбиљни и да ћутимо. Мој се поглед највише задржавао на њеном пријатном лицу, које је сада било пуно нијеме забринутости. По свој је прилици мислила о својој драгој умрлој сестри. Мало за тим сједио сам на некаквој жутој клупи поред једне хумке и ћутах. Она скиде рукавице, и даде ми их са сунцобраном, и поче чистит суво и жуто лишће, и камичке са гроба, који бијаше сав обрастао бршл^аном. Њежно црвенило обли јој лице, али ни једне ми ријечи не рече код гроба. Свој је вијенац положила на гроб. За тим подиже једну грану бршљана и прочита на крсту име своје сестре: Маргарета Саргес. Недалеко од нас чу се дјетињи глас: „Тата, погријешио сам пут; те нисам нашао мамин гроб!" Шум и неколико људских корака, за тим бијела дјетиња хаљина, и више ништа не видјесмо од њих. Тада диже Марта своју главу и погледа ме: „Мајка би већ нашла гроб, да тај мали овде лежи!" Чело јој се набра, и уприје поглед у правцу, куда је мали огишао. „Дјетиња памет", додаде она мало веселије, „оно лакше нађе играчку, него ли гроб. А није ли то боље, злато моје?" Мисли јој опет одоше далеко, сигурно на небо, које је било тако плаво, као њене сјајне очи, а можда и даље, гдје мој поглед није ни допирао, — тек она се на један пут заносно насмија. „И ти му мораш давати увијек по који грош". „Слијепцу ?"

„Али од срца ... и то такође за Маргарету!" Ја сам се сигурно смијао, јер она бијаше љутито скупила усне. „Па нека, не треба да дајеш! Ти си дивљак. Не мислиш ни на шта!" Ја сам се смијао и молио је за извињење. Она пак оста озбиљна све док не дођосмо опет на насип, докле не дођосмо до старца, да би спустила грошић у његову плехану кутију. Тада метну своју лијеву руку под моју десну и приђосмо старцу. Кутија зазвеча, а она рече „За Маргарету!" Бијело, блиједо, сиједо лице засвијетли се. „Нека је добри Бог благослови !" чу се дрхтећи, сухи глас. „Сад ћете увијек добивати по два пут, старче. Један пут при поласку на гробље, од мене, а други пут при повратку, од . . . мога . . она јако поцрвење и погледа у мене, тражећи помоћи. Ја продужих: „Од моје младе и од мене!" Она поцрвење још више, јер је стари слијепац био први од страних, који је сазнао за њихову тајну. Опет се чу сухо и слабо: „Нека вас обоје благослови добри Бог, а особито вас, госпођице!" Она се чврсто приљуби узаме, па почесмо ћеретати са старим просјаком. То бијаше добар рачунџија. Он није могао да трпи „велељепне пратње" — пратње с музиком. Тада он не добије ни дугмета. А кад дође пратња „другог реда", ах, та он је чак познавао и звук тих кола, тада би његова кутија уредно звецкала! Мало је пак било таквих, који су редовно с године у годину давали по нешто, као што то ради госпођица. Његове црте бијаху мало свјетлије, када завршиваше своје благосиљање: „Нека вас благослови добри Бог, госпођице! И нека вам да срећу и добру дјечицу". „С Богом!" одговори му она кратко, одвоји се од мене и претрча преко насипа. Ја је сустигох, смијешећи се, али неких четврт сата иђасмо једно уз друго, као и да се не познајемо. Ја покушах да пре-