Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 381

кпнем њено упорно ћутање, те почех Философовати. Објасних јој, да код жеље није главан објекат, већ субјекат. Главно је намјера, а слијепчева иамјера бијаше, да јој каже што драго. „Ти . . ти . . ", прошапта онч више у себи, и узе ме за руку. Тако, руку мод руку, вратис.мо се у варош. Свакога мјесеца носасмо нас двоје цвијеће на гроб. Када тамо иђасмо, одјекиваше њен грошић у слијепчевој кутији, са ријечима: „За Маргарету!" Кад смо се враћали ја метах пару у старчеву кутију, а његови благослови пратише нас, док се не изгубимо. Ја сам сажаљавао његов порушен изглед. Она то није могла, јер се бојала да не учини на жао умрлој Маргарети. Тако прођоше двије године. Ја сам положио свој докторски испит и спремах се за пут у Вирцбург, да бих свршио пошљедња два семестра, те да се послије вратим као млад љекар. Тек што је извезла Марта неке љубичице — то своје најмилије цвијеће — на једној кутији, мени, паде у кревег. Двадесет дана лежаше у тифозном заносу, а тада изгледаше да је престала сила тифуса; пробуди се и изусти моје име својим уморним и неизвјежбаним гласом (као што је случај код свију болесника те врсте), па за тим рече: „Та — та, ма — ма, Мар — га — ре . . ." По том умуче и паде у јастуке, и послије тешке самртне борбе, рашири своје руке, које бијаше грчевнто стисла. Она бијаше мртва... Тако лијеп априлски дан нису никад видјеле моје очи, као онај, када сам бацио неколико грудица земље на њен узан сандук. Као да ми чула бијаху двоструко осјетљивија због бола, кога претрпјех. Чуо сам сваки шушањ листића и траве, сваки тичји гласић, а најдаље линије на хоризонту видио сам као у некој тајансгвеној близини. К томе још осјећаше се некакав туђ ваздух, а сиве коре зове и жалосне врбе одбијаху сунчеве зраке,

За тим сам сједио у колима с њеним уплаканим родитељима, а поред мале сестрице, пошљедње од њих трију. Тада ми паде на памет наш слијепи прпјатељ. Кола измицаху наприЈед, те га најзад угледах гдје сједи на својој ниској клупици, а нека сива капа, са великим ободом, заштићаваше му блиједо лице од сунца. Никад му више неће притрчати двије лаке ножице, нити ће кад више чути да му ко спушта грошић у кутију са ријечима: „За Маргарегу!" И он је изгубио један дио сунчева зрака; и он, њен стари пријатељ, неће никад више чути њен умилни гласић. — Никад више! 11ослије петогодишњег одсуства вратих се у Берлин. Позив, и то управа над варошком болницом, приморао ме је да напустим Вирцбург, и да се вратим својој милој родној вароши, и да се предам својој новој судби. Живот ме је јако измијенио. Ма да ми је здрав разум растјерао многе осјећаје, ипак је воља, да посјетим њен гроб, била јача него сва моја медицинска памет; јер знао сам да она лежи већ пет година у гробу, и да ти остаци немају више ни трунке сличне са мојом драгом Мартом. Ја дакле изиђох у Бриц, на Велики Петак, као прије много и много година. Како се промијенуло предграђе! ТТТирока порта сада је окалдрмисана и има много нових улица са страним именима. Остало је мало баштица на путу, а на мјесто њих уздижу се разне ресторације и каФане са свакојаким именима. Раширених очију ишао сам напријед и хвалих Бога, кад се бацих у сјећања на шетње, које сам правио с Мартом, на гробље. Ето, ту је та стара бреза, чију с.мо бјеличасту, глатку кору по некад љуштили ; ено, тамо, поред оне баштице псећа кочина, чијега се становника увијек плашила Марта; ено чувареве куће са већ поцрњелим кровом, на који ми је једном однио јесењи вјетар шешир, па га скидох њеним сунцобраном ; ено . . .