Зора

Стр. 382

3 О Р А

Бр. XI.

Да, тамо ... — А гдје је слијепац? Обртох се, да нисам погријешио мјесто ! То је немогућно! Пријеко од поПЈљедње баштице стајала је увијек његова ниска клупица . . . Не варам се. Немогућно . . . Ту нема више мога старога пријатеља. Дакле и он оде! — Изиђох на насип, а тежак ми бол притискиваше срце. Но за тим потрчах у најближи врт, те запитах за старца. Вртар се и не дизаше са земље, већ продужи расађивати струкове љубичица, и одговори ми: „Ах, то је онај стари Даберков! Нема га више! Прошле године добио је једнога конкурента, такође слијепца. Тај се бијаше

угнијездио на двадесет корачаји ол њега 'Го га порази ! Тај га удар дирну. Прво се осушп, као да га је половина пређашњега. Једнога дана нестаде га за свагда!" Захвалих и одох. Дакле и он је мртав. Он више неће сједити ту са отвореном кутијом, нити ће икад чути више ријечи: „За Маргарету!", па ни мој глас неће више чути! Нисам знао, колико је банална била ова помисао. Оно мало моје памети није се ни мало надражило. Усне ми дрхтаху, а срце ми је било жестоко. Никада не осјећах такву грозу, као у томе тренутку — пред нијемом силом протеклога времена . . . Биоград Превео Доб. Бакић

?гаш5дие 5агсеу

Впс1о1рћ ГоНшт

: д неког д

времена у ФранцускоЈ л итерат;ури извађају двојицавеселе цШ* браће своје чудне смјелости. То су Ј \У прави кловнови. Свакојаке лудости | чине, играју на носу најзаслужнијих ауторитета, скачу кроз обручеве старе и нове умјетности, праве најнесмишљенија ђаволства са пером и оловком. Они се и називају сасвим кловнски: Тез Уе1)ег'8. Кад човјек прочита ово име, чини му се да се срео већ с њим негде у какве интернационалне пјевачице и каквих вратоломних акробата. А кад човјек расклопи коју од њихових књига, гдје карикатура ријечи и карикатура цртежа играју најраскалашнији канкан са озбиљном мином свијета, тек онда човјек мисли да је у каквом циркусу, али у циркусу, гдје су шаљивчине натучени духовитошћу и вицем и гдје се човјек од срца смије, гледајући како стварају своје будаласте глосе о висини политичке дптоле Икса и о ногарама као пегазу пјесника Ипсилона. Једном су Вебери написали књигу;

„Еа јста1е сотесИе". Стари господин Данте се дао у посао, да обојици, који не знају за светиње, покаже намјештај и уређеност модерног пакла. И ту вам се има шта видити. А даједан модеран пакао не смије бити без критичара, то се по себи разумије. И Вебери пустише да крај њих прође читава једна поворка. Ту вам је истражилац предака, коме је вјечита брига, да пронађе књижевно поријекло појединог човјека до најтањих огранака. Ту вам је човјек, што увијек класифицира и етикетира, што се мува са својом ботаничком торбом и што пјеснике за свој хербариум препарира. Код сваког би лијепо п тачно назначио, којој групи, којој породици, ком реду, коме нижем реду припада. Јер реда мора бити! Ево психолога, што би свима фигурама да констатује, како изнутра изгледају. Његов се посао састоји из непрестаног обртања и опет састављања свију дијелова. Ево проблематичара. Ево и човјек са аршином, коме је једини позив, да мјери и да цензуре дијели. Ево