Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 383

критичара, што даје добре савјете и радо показује, како је сама ствар ваљала управо написана бити, како би је бар он био удесио. (А разумије се само по себи, да осим критике још никада што ваљано написао није). Ту је и истражни судац што увијек: Зашто ? Куда? Због чега? пита. 'Гу вам је техничар, ту онај што све зна, ту онај што све боље зна, ту онај што се не слаже, ту онај што је увијек галантан, ту оригинални, ту увијек шаљиви, ту онај што њушка плагијате, ту начитани, наивни и тако даље. Ту је критичар што је увијек субјективан, што ауторима у џеп и у косу лети, што нам прича о својим обичајима, својим слабостима и што је сретан да нас на рачун своје браде и носа забавља. Ево најпослије и оног што животе обара, зову га и снажним човјеком. Тешко његовим жртвама! Сасвим је весело и расположено у подзепном свијету XIX. вијека, у одјелењу за рецензанте. На свима језицима се виче п грди, резонира и држе проповиједи. Прошлих дана мора да је особито било велико расположење, јер дошао је један нов: Франциско Сарсеј је умро, добри „чича Сарсеј" — „Краљ критике! 1)е тогкт т1 пш 1>епе. У царству умјетности зове се ово: мртвима смо дужнп истину, јер истина је најбоље. А у овом случају је истина, да је добри чича Сарсеј био штетан по развитак француске литературе, који је шкодљивије утицао него сви они критичарски типови, што у Веберовом паклу тјерају свој посао, а сам Бог зна, да ова игра није увијек тако безазлена. И Сарсеј је то дотјерао до гласа и славе, до силе и величанствености, јер је шиао са масом и њен укус узео за свој, њену мржњу за своју и њену љубав за своју. А маса нема умјетности. Сваки умјетнички укус то је продукт једне индивидуалности. 11ндивидуалност дијели га послије маси, ова га огруби,

учини га опћим и рашири га дуж и пријеко. Затим се јавља нови вођа, који кује нове новце, ново интересовање ствара, опет нов пут отвара. II ако је умјетничка индивидуалност у стању да што дуже задржи и спријечи овај процес огрубљивања, а својим мишљеним парама њихову пуну вриЈедност да очува, у кратко да скучи ону масу што профанира, тим је узвишенија његова појава. Али није слободно мијешати масу и парод. Народ ствара великане, које послије маса презире, не разумије или мисли да разумије кад му његов дар тривиализира. Народ је нешто органско, а маса је случајно састављења. Народ има смисао за умјетност, маса тражи само забаве. Народ је господар и ко му служи, служи своме времену и његовим задаћама. Маса је кукавички роб, који за тренут може да постане тиранпном. Ко маси служи, ваља га презрети, а ко њеним наклоностима повлађује, то је најгори непријатељ културе. Сарсеј је стајао с масом у најинтимнијем контакту. Он није био ни пндивидуалност ни вођа, он није био покретач нити вјесник нових путева. Он није ништа друго проповједао него баш онај груби, опћи, на широко и на дугачко разглашени укус, који се према упливу вође односи исто онако као и свакидашња фраза према ријечн пјесника. Сарсеј је био персонифицирана стагнација. А застој је смрт. Оличена стагнација је у привредном промету данас буржоазија. Зато је Сарсеј и био њен љубпмац. Међу филистрима био је он први филистар. „Здрав човјечји разум", то је лозинка буржоазије. Све што је ново гони се, што је свакидање узима се у одбрану а све тривиално потпомаже. Здрав човјечји разум, ђоп зепз доброг чиче Сарсеја, то је најбољи пријатељ утилитета. И тако је добри Сарсеј био критичар утилитарац. Али Сарсеј, овај цјепидлака у критици, познавао је своју филистарску публику, 4*