Зора

Стр. 384

3 0 Р А

Бр. XI.

за коју је он писао, за коју Је он говорио. Он је знао, како је шаљивчина мила особа за пивским столом. Тако је и он ударао у шалу. Он је знао, како неки свијет царски ужива у том,кад гурнеш неког у ребра. Он би гурнуо — а његова публика ваљала би се од задовољства. Он је био увијек добро расположен, увијек жовијалан, увијек чио. О, како је то све знало да упали ! Он је открио загонетку васцијеле позорничке умјетности и то на начин разумљив и најзакованијем филистру: вјештина драмскога писца је у томе по ријечима доброг чича Сарсеја, да упеца публику. „Софокле нас је упецао; пише он с ускликом. „То је мајсторија, драги читаоче, то је мајсторија драматичара". Ако њега у позоришту какав аутор упеца (задобије), он је весео и сретан, јер ето нашао је забаву, коју је тражио. Главна ставка Сарсејеве драматургије гласи: позоришни комади су зато ту, да се допадну маси. Али пошто се укус масе увијек мијења, то је и Сарсејев суд много промјена доживио. Ништа не би било погрјешније, него у њему гледати каквог догматичара. Он је био увијек мишљења, које се његовој публици најбоље свиђало и најпријатније било. Али би му се учинила велика неправда, кад би га држали за некарактерног. Он је био увијек увјерен о оном, што је говорио. А његово увјерење имало је велике моћи. Он је мислио о себи, о својој мисији. Он је прије свега мислио да је маса, за коју је писао и која га је са свом слашћу читала, народ. Ал' то је био само позоришни пебл, огромна

маса буржоазије, „компактан мајоритет" филистерија. За њих је он био извор чисте мудрости. Сарсеј је много читао, још више видио. Његово позоришно знање било је црпљено из практичног искуства. Али његово искуство ограничавало се на констатовање, је ли се забављао. За њега је било и остало позориште средство за забаву. О задаћама вјештине, о сврхи вјештине није ни помишљао. Сарсеј, „краљ критичара", добри чича Сарсеј, доминирао је у Паризу преко тридесет година. Његов се глас радо слушао, н.егов суд високо цијенио. То нам само свједочи, како је у Паризу јак елеменат буржоазија, како велика већина позоришних посјетилаца филистарски осјећа и мисли. По критичарима може се познати изображење позоришне публике. Моћ Сарсејева показује, зашто је француска драматика, ма колико да јој је развијена техника, у духовном погледу далеко заостала иза германских земаља, зашто су Ибзен и Хауптман с оне стране Рајне још и ланас непознати. Књижевни кругови, истински изображени познају их и цијене дабогме — али између ових кругова и француске позоришне публике зпјева провала. И ови кругови знали су и Сарсеја праведно цијенити. Колико је био обљубљен од филистара, толпко су га мало цијенили модерно васпитани људи дуишм и срцем. А само за таке ради умјетник. II њиховом помоћу задобија он срце народа а не допадање масе! „ЋГе ЛУаде" Ј. II.

И С М А

Цариград, октобра 1899. (Нопа књига Стојана Нотзаковића). Данас је Ст. Новаковић можда једини књижевник, који ван својих великих дужности, које има као Посланик Србије у Цариграду, не само поклања нашој књижевности дела велике вредности из кул-

турно историске п исгориске областп, већ који се у исти мах и брине за развитак и распрострањење српске књиге у најширем смислу те речп. Пратећи кроз више деценија развитак наше књижевности као и начине на које читалачкп свет до књига долази, г. Новаковић је