Зора

Бр. XII.

3 О Р А

Стр. 403

одлучност. Она мало задрхта, ал тада се диже, приђе неком малом долапу, извади из њега неколико црних кутијца разне величине и облика и свеза их све у неки повећи рубац. По том омота око главе неки густ црн вео који је готово и све лице јој захватио, заогрну неки подужи црн огртач, сакри под њега поменути свежањ, приђе наглим корацима кроз предсобље у коме се дадиља са децом јој играла, довикну им да ће се брзо вратити и после неколико тренутака била је на улици. Опраштајући се на капији са својом нријатељицом, са којом беше до куће дошла, рече испрекидано а тихо: „Молим те Анка немој оклевати; пошљи по драгул:>ара одма иза јутра, па похитај да ми јавиш шта си свршила. Немој сметнути с' ума да ће ми до твога доласка сваки тренутак бити вечност". „Не брини се Смиљка", одврати јој пријатељица „гледај ти само да раније легнеш; сан ће те оснажити и умирити". „Да спавам ? Да будем мирна кад знаш какав големи пемир кида његову душу? 0 Анка, зар ти не умеш појмити какав страх раздире женине груди кад зна да о концу виси част и живот онога, кога воли више свега на свету?! Не, не, ја ћу се моћи умирити тек тада, када се будем уверила да сам му гшмогла. Па зато те молим — немој дуго премишљатн; задовољи се сапрвомсумом који ти драгуљар буде понудио. Та адиђара има доста, па јамачно ћеш добити за њих бар толико, колико мени треба. У бисера је зрно једно као друго; резотина на камењу у обоцама је ретко лепа; гривна је сва у бриљантима — ах та сваки комад је леп".

„Врло леп; зато ми је и жао што ће ти све то немилице пропасти. Немој ми замерити — ал све ми се чини да ту жртву од тебе твој и „Ћути! Немој довршити што си почела" рече јој Смиљка ухвативши је нагло за руку „ти бар знаш како ме боли свака реч која против њега говори". „Није ми намера да ти нових јада наносим, него баш да их спречим; хтела би да ти помогнем, па зато те не смем штедити. Смиљка, Смиљка, крајне је време да о себи и својој будућности почнеш озбиљније мислити; не би ли те — баш ако наиђе оно што је најгоре — нашло колко толко спремну. Та осмели се једном па реци своме мужу све што мислиш да мораш рећи; јер ако ти баш и није млого стало до себе, не смеш заборавити на своју децу". „Не спомињи ми деце. Та кад год их гледам, привиђају ми се страшни дани којима на сусрет идем. Нисам ја заборавила своје дужности према њима; и ма како ми тешко било, веруј ми, њих ради покушаћу да што пре са Радивојем говорим о свему. Ал сад, сад још морам учинити ово што сам наумила; јер од кад сам то смислила, тако ми је некако чудновато у души. Обузима ме нека непојмљива слутња да ће се десити нешто тајанствено, неочекивано; чини ми се као да бих те с неким основаним убеђењем могла уверавати да се зато нећу кајати". „Дао би Бог да се не превариш; бар ја ти то од свег срца желим. Ал сад с Богом, ја морам кући". „Још једном те молим" прихвати Смиљка пруживши јој руку „буди увек на опрезу и пази да ни једном речи пред мојим мужем не одаш што