Зора

Стр. 418

3 О Р А

Бр. ХН.

лако познати и код њих. Смејете се, чему, зашто ? Домаћица: Ваш говор допуњујем, јер сте ви можда заборавили то да учините. — Еле, оно што ћемо писати биће обично и просто. Једина је само незгода, што обичну ствар не воли наш грешни обичан читалац; — остаје нам, дакле, да је волимо само нас две. До маћ и ца: Остаје нам, да је волимо само нас две? Хвала. Ви не можете, да волите, а да не жацкате. Вама је канда задовољство кињити у пријатељству. —- Ви чините мени задовољство, кад ме заустављате на пријатељству, — хтедох рећи, на нашој теми. Те тако, чиме да почнемо причз^? Детињством? Ах, срећно доба детињства! Или даудесимо један сусрет чак на завршетку догађаја? Главни догађаји: прво, једна смрт, и друго, једна брачна парница. Домаћица: Тако што више је, него могућно; обично је. Не бисмо чиниле на жао стварности. — Или ћемо почети преписком; али из којег доба? Да ли док у њој веје искрен тон и помало отужан и наиван дах заноса? Ја бих изабрала време позније, кад је преписка трезвенија и себичнија, кад се топлом речју спекулира, или се додаје обичаја ради. Почнимо на пример молбом за протекцију, или невином и досадном поруџбином на модискињу или кројачицу. Овако:... Али не, боље да их одмах завадимо због сукоба интереса. Шта велите? Домаћица: Ала сте пакосни; све само ружне ствари. Ви се навалице додсмевате нријатељству. Зар је оно тако штуро кад се сунча на илузијама младости, кад га греје топлота срдачна? — Онда метнимо их на какво тешко искушење. Нама ће ваљда требати и нешто заплета, какво питање. Пријатељство и гостољубивост на муци ? Домаћица: Ах, не, већ просто: нек обе пријатељице воле једног човека...

— Да баналне теме. Домаћица: ...а он пак нека воли ону од њих, која и.ма мираза. Пошто се у наше време тако воли, биће наша приповетка и природна и проста. — Обичан случај, обичан предмет. Па онда, и ти људи, драга пријатељице, свуд морају да се нађу. Домаћица: Ју, како сте страшни, забога! Права, права Маппегћазвегт, или се само таки правите. Ту вам црту не волим. Напослетку, учинићу вам по вољи: не ћемо љубав у причу. — Па ипак, — ви увек имате лепших мисли, — нека нам један догађај поремети план, нек унесе и ту љубав у нашу слатку идеју. Ви имате доиста право, добра вам је идеја, та о човеку. ЈБубав уопште суштина је женина бића. Без ње каква би нам била приповетка. Једна бубица паде на помодни рукав гошћин. Домаћица је скиде. — Та мода, — рече, — има чудних каприса. Рекла бих, да сте ви њихова жртва, или жречица. — Па не би ли вредније било, прихвати гошћа, — узети као темуједну ћерку свога времена, жену, која се модерно одева, мисли, осећа, живи,—• речју, жену, која живи животом бесмисленим и беспосленим, фриволним; а још краће: животом нашим данашњим. Домаћица: То је идеја управо због рукава, ако не као из рукава. Видите, волим, што незнатна околност у вас изазива лепе мисли, озбиљне мисли. Волим, што сте опажљивн, што мислите и осећате. — Зар се и ви чудите, кад женскиње мисли добро и осећа истинито? Домаћица: Што је необпчно, то је и чудно. — Опет против нашег сопственог рода. Зар сте тако песимистични према њемуУ Или волите тако тек да рекнете у