Зора

Стр. 420

3 0 Р А

Бр. ХЦ.

После спавања: Опет киша... Д аљ е : То исто ... Домаћица: Вид'те, да је тамо не бисте представили веома виспреном. — Као да само виспрене жене задобијају. У осталом, нека она остане умна и духовита. Таквих жена увек доста! Вежбај се, па ћеш се усавршити у досетци, у лепој слици од речи... Но даље. Нека једна од наших девојака (и то она, што пише дневник), живи у заборављеном граду, а друга нека остане у престоници. Нек су дуго растављене. Две једнаке душе, а две различне судбине. Домаћица: А те две последње црте — сећају на нас две. Појави се осмејак у очима обеју. — Па нека и сећају; бар се грађа узима „из живота". И бар те две последње ствари се често налазе у животу. Домаћица: О језику се не ћемо ни питати. Ми ћемо писати језиком чистим, лепим; писаћемо душом. — Писаћемо, зацело извесним узвишавањем ствари! Ми не ћемо нискихствари и ниски језик. Домаћица: Писаћемо просто и мирно. — Ми? То веома издаје почетнице, као и непотребно, наивно одушевљење и машту. Домаћица: Та да, ми ћемо и писати стилом жена и о женама, које у једном делу свог живота живл.аху од снова и маште. Оне воле своју машту и своје снове. — А ви волите да разговарате... Домаћица: О, ништа нисам ни хтела више, до само да разговарам. А да

ли из мене, да ли из нас барем вири танушан приповедачки дар? — Па, ето хоћете да га фалзификујете; пише вам се приповетка. Домаћица: Толико, колико и вама. Већ, ја вам рекох, ја нисам збиља помишљавала на писање; тек онако сам волела да се мало преслишамо. — ? ? Да кажете што, и да чујете шта, ма шта? Знам; потреоан вам је увек ма какав израз унутрашње радљивости душе. Нашли сте и начина! Али већ, вача жовијалности никад не оскудева. Домаћица: Ви сте врло љубазни! Волим да разговарам, да задајем посла, да идем без намере кроза свет лепога и доброга. —- И то сте зар и сад постигли > Но слажем се с тим, да разговор доиста није пут, којим се до неке мете стиже, него стаза, којом се без плана и радо иде. Али опет сте ми успут могли сврнути пажњу на штогод интересантно о женама. Домаћица: Интересантно — о женама... студије... Да ли разговарамо, увек зато, да се чему поучимо? Ја разговарам увек зато, да се што забавим. Волим оно нешто етерично, дражесно у моћи говорења; прекрасно је говорити. И кад сва наша половина људског рода може тим пријатним даром божјим даровито да располаже свуд и свакад, у кујни и салону, у радњи и крај болесника, — велим, кад жене све то имају, зашто онда „само" нас две да се ограничимо писањем?... Не шалим се, боље да жена има златне руке (и златну душу), него златно перо. — Или је од свега најбоље да има злагну опрему, па да буде још и вољена и удомљена. Како ви мислите ?