Зора

Стр. 426

3 0 Р А

Бр. XII.

имати нечег баснословног, што масу заводи и очарава. Њена је сретна звијезда хтјела, да се допадне господину Дикнелу, који је тада саШилијем управљао Одеоном. Овамо је ступила она 1867 године и остала до 1872. Овдје је то било, гдје се она почела да допада стручњацима, овдје је то било, гдје смо ми почели о њеном златном гласу да говоримо. Она нас је задивила у Кин-у, гдје је играла улогу Ане Демби. Говорила је неком сањалачком слашћу, која је била пуна неописане њежности. Али њен први велики триумф био је као 2епеМо у РавзапЈ-у од Копеа. (Јануар 1869.) Изабрала је одијело, којеје подсјећало на „флорентинског пјевача", тада модерног вајара Дибоа. Човјек је могао да види виткост њених удова, и око није било поуздано, је ли то можда какав младић или каква жена. Са каквом дражи осјетљивости прича она стихове Копеове, који су на неким мјестима били по нешто преискићени, али је ово шаренило било у сагласности са бојом улоге. Овом триумФу придружи се на скоро и други. Одеон поново изнесе Киу В1аз, а њој повјери улогу шпанске краљице, пуне патње од дугог времена и меланхолије, која се од једног зрачка љубави пренула из своје мрачне укочености, у К °ЈУ Ј е била утонула. Послије ове сјајне премијере, написао сам ја ове редке, који казују, шта је тада био њен таленат: „Мадмоазел Сара Бернар има од природе дар сломљеног и тужног достојанства. Сви су њени покрети уједно племенити и хармонични: а дизала се а сједала, а корачала а окретала се. Дугачки набори њене сребром везене хаљине спуштају се уз њу са неком идеалном љупкошћу. Глас тако симпатичан и мекан, дикција тако погођеног ритма и савршене разумљивости, да ни слога не пропусти, па ма те ријечи са њених усана текле чак у виду гласног љубакања. Са каквом умјетношћу дикције прати гласом она одјељке периоде, која

се развија, а да се икад прекине! Па како јој умије да одржи хармонију гипких линија. Па какво фино и убједљиво наглашавање! Она истиче поједине ријечи, којима она тиме даје ванредну важност! Како само каже овај једноставни полустих: „Твој глас, што ме за све везује". Сви ови успјеси позову је натраг у исту ону СотесИе Ггапсајзе, коју је морала да напусти. Осам година остала је овдје. То је оно, што бих ја назвао класичном периодом Саре Вернар. Можда то и није била баш онапериода, укојој јеонанајвишу ларму дигла; али у пуном цвијету младости, љепоте и талента и, чврстом руком директора Перена, који јује умио да одржи на уздама, сачувана од свију испада, остварила је она сав идеал савршенства, што је за сгручњака несравњено уживање. Из онога, што сам о њој казао, можете видјети, да је она нарочито била створена да отјелотвори младе, сањалице принцезе, нарочито јунакиње Расинове. оне тихе љубавнице, које у изразу свих њених осјећаја налазе ванредног одзива. Она је играла Јунију у Британику, Арпзију у Федрн и Андромаху са неком извјесно примјерном и милозвучном пријатношћу, а Расини није никад ни замишљати могао о тако једној чистој, елегантној и божанској интерпретацији. Као Заира измамила је она толике силне сузе, а пјевала је у тој улози несравњивом њежношћу и тугом. Ја нисам могао набројати све њене улоге, у којима је она поново нашла сјајну грацију старе Грчке. Савршенство у идеалу тако је ријетка ствар у умјетности глумчевој. Уједно је она била једна моћна сила, а ове године биле су за њу неоцјењиве и јаке плодности. Она је модерној репортерији умјела да позајми испомоћи. Каквим је сјајем блиснула као Сфикс, од Октава Фељета и, да се послужим ријечима позоришног ријечника: лијепу Софију Кроазетову, што је главну улогу имала, простоје задјенула за појас. Као ЈСзкгезз