Зора

Стр. 398

3 0 Р А

Бр. XII.

Небилице туда снивам к'о док бејах право дете, Које злобу дана не зна, које она још не мете. Па зажелим да ми и сад ти таласи драге реке Мелодично жуборкају из давнина бајке неке, Да с ветрићем предвечерњим срце сетно наслађују, И сећања души тешка милостиво ублажују ....

Београд

Ах, ја желим тог спокојства, мир детињског слатког доба, Ал' смалаксан дух зна цигло за мир с оне сгране гроба. Босара Цветковић

Мило ОУНЦК !, . , ило сунце, тако здраво било, Када прођеш кроз далеке стране, Тамо, куда моје братсво мило И сад гледа у маглене дане;

Тамо сунце где паћене груди Не удишу зрак слободе свете, Тамо куд ми вечно мис'о блуди, Куд с уздахом моје жеље лете;

Тамо сунце, на те горе ломне, ПЈто немају покоја ни санка, Шго ударе дочекују громне И уздише јадом, без престанка;

Тамо сунце, тако здраво било, Стани! Стани! Па још боље плани! Обасјај ми моје братство мило И слободу о, свани, о, свани!

Београд

Милицн Нетровпћеиа

ј ЛЗГТЈМТЖ ЈУкШСЛИ утајте мисли !... Оф не лутате: Знате махалу, конак јој знате, Знате јој бакче, камо дањује, Одају знате, камо ноћује; И знате чије име помиње, И знате који сахат проклиње . . . Јок, не проклиње. Трпи и ћути: Свело се лице к'о лимун жути, Чело јој бледо, око усало, Срце удара тихо, по мало . . . О, мисли моје, млађана нева Личи на свећу, кад догорева.

Јелена Дшштријевић