Зора

2

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 401

Те тако морала је излазити сама са својом ћерчицом, коју је носила дојиља. Босиљки се није свидило, зашто од неког времена да не могу баш ни једно с њоме ићи. И што се даље од куће одмицала, све ју је више мучила та мисао. Најпосле рече дојиљи, да продужи с дететом шетњу, она ће се одмах вратити; нешто је заборавила понети.И упути се брзим кораком натраг. Што се више кући приближавала, срце јој је све силније куцало. Она некако неопажено уђе у предсобље, па онда се упути у мужевљу собу. Зачуди се кад виде да је соба празна. За тим оде у Симкину собу, али ни њу не нађе као што ју је оставила, наслоњену на дивану, и увезаном главом. Кад Босиљка изађе опет у предсобље, запита служавку, која баш у онај мах уђе с поља: „Гдеје господин и госпођа?" — Она јој одговори да господин ради у својој соби, а госпођа јој рече, да ју не узнемирује, јер ју веома боли глава. Босиљка не рече ништа, она сва задрхта, упути се право у салон, а из салона улазило се у њену спаваћу собу, од које врата беху увек затворена. Беше до крајности узбуђена, није више могла владати собом. — Кад дође лаганим ходом до врата, она их нагло отвори и, — ужасно - мулч ју је изневерио на најнедостојнији начин, — зададе последњи удар њеном ојађеном срцу. — У један мах застаде, нема и непомична, за тим врисну, као да ју уједе гуја за срце, истрча као у неком лудилу у мужевљу собу, из које се после неколико магновења чуо ужасан пуцањ. Сретен као бесомучан похита за њом али доцкан; несретница је већ лежала мртва на сред собе, а у

руци је грчевито држала револвер. — Не беше никога да ју у томе ужасном тренутку задржи, и довикне: „Не остављај своје јадно дете!" Кад види Сретен, шта учини са својом младом женом, која га је тако силно волела, обузе га ужасна вртоглавица, смрче му се пред очима, па се сруши на земљу, и очајно љубљаше своју мртву жену. После тог ужасног догађаја Симка, то лакомо створење, видећи свој злочин, отпутова одмах својој кући. А Сретеном овлада очајно кајање, корео је себе, што се могаше магновено занети гадном кокетеријом те мрске жене, која учини крај њиховој тихој срећи. Проклињаше и час кад је ушла у кућу. И то очајање овлада њиме тако силно, да му се с дана на дан ум све више мрачио. Често је по читаве сате седео на ономе месту, где је јадница себи живот одузела, и сам са собом говорио. Тако је прешло неколико недеља, а Сретен је бивао све суморнији и мрачнији. Нити је куд ишао, нити му је ко долазио. А још најмање је могао што радити. Кад и кад долазио би механично до детиње колевке, и неким укоченим и блесавим погледом посматрао би то мало, невино створење, које се већ почело гласно смејати и гукати, незнајући јадно на какав је грозан начин изгубило своју мајку. А он кад би се тога сетио, бегао би одмах у своју собу, затварајући нагло за собом врата, само да не чује гукање детиње, које му се чинило као да га оптужује и пита : „Где је моја мајка!" Тако је Сретен очајно проводио дане. Једном кад је седео замишљен и сам са собом, као обично, говорио, и неопажајући да га дојиља слуша, уђе служавка и предаде му неко