Зора

Стр. 22

3 0 Р А

Бр. I.

Напошљетку нач једанпут старији брат Нпкола, рече, да он зна све: тајна је прокљувена. Ми се повукосмо у најдаљи собњи кут, цептећи од страха, у очекивању те страшне тајне. — Јулије Теодоровић, проговори свечано Никола, — има закопаних новаца, па иде да их обилази. Ми онијемисмо кад чусмо то откриће. — Ко ти је то казао ? Од куд ти то знаш ? — Слушајте! Данас сам гледао како се Јулије Теодоровић спремао за излазак. Он метну у портмоне десет рубаља и ашов... — Ашов, какав ашов? •— Наш дјечији. Узе га пажљиво, да га нико не опази, а тако га је послије и оставио. Видио сам како га је метнуо под капут и однио. Јутрос је био чист, а гле сад! Он нас одведе и показа нам ашов. На њему још свјежа, црна земља из које се осјећао неки јак мирис. —- Тако дакле он закопава благо! викнусмо ми. — Благо! Ја сам, кад се вратио, завирио у његов сандук, и нашао сам само рубљу и двадесет копјејака. А ето није ништа купио, није ништа донио. Рубљу и двадесет копјејака оставио је себи на дуван, а остало је закопао. У нас више сумње није било. * * * Но наскоро се разувјерисмо о овом женијалном проналаску. Бадава смо ми не може бити боље пазили, али више никад да примјетимо, да је понио ашов собом, то је по свој прилици учинио само једанпут. Истина сестра Каћа је тврдила, да он копа земљу просто рукама, али смо ми то једногласно одбили, знајући како је Јулије Теодоровић чисменко и како особито пази на чисте нокте. У осталом, једанпут је опет у нама пробудио сумњу што се тиче копања злата, а наиме при-

мјетили смо на његовим чакширама, да су на кољенима упрљане блатом, на што се он јако збунио и одмах отишао, да их промијени. Одкуд блато? То није блато са сокака, него од земље као у врту што је. Четвртком Јулије Теодоровић није оно био необично весео одмах најецанпут. Кад се врати, он брзо улази и некако заносећи се у своју собу. И тек послије кад је био неко вријеме у соби, изашао би весео да не може бити већма. Једанпут, вративши се у обично вријеме и хитајући својој соби, изненада посрну тако да се морао ухватити за довратак. Да се није ухватио —- пао би на земљу. Постајао је тако неки минут, сакри лице рукама и сасвим посрћући уђе у собу. — Он пије! радосно узвикну Коља. Налио се па посрће. Овдје не смије да пије, па иде у крчму. Ето куд му иду новци. — А мрља од блата на чакширама? запитах ја. — Па то он лежи на улици, док га стражар не подигне... Само је Никола осјећао, да је он на правом путу. Нико није хтио да вјерује да Јулије Теодоровић пије. — Али он је четвртком црвен, држао се Никола свога. — Па можда иде у бању? рече Каћа. — С ашовом? рекох ја заједљиво. Каћа је^ била уништена. * * * Једног дана, уједанпут, послије тога кад је Јулије Теодоровић отишао, дојури нам Никола. — За мном, брзо! викну он. Ми скочисмо ко брже може. На столу у соби Јулија Теодоровића, стоји предмет, који ми до сад видјели нисмо. То је био кадифени оквир, а у њему оловком израђен и лако бојом превучен портрет неке дјевојке дугих витица. Са стране био је натпис „Етта."