Зора

Стр. 36

3 0 Р А

Бр. I.

сликар и тумач појава у природи клони се небулозности и одвећ прекаљене фразеологије. Једном ријечју, отмјена простота — обиљежје свих правих пјесника — и његова је карактерна црта. Љубав и природа — то су, дакле, двије велике музе, које је Милета као пјесник дворио. Но љубав је, изгледа ми, код Милете била само епизода, док је његова велика и постојана страст била природа, наиме поља, шуме, појање птица, жамор вода и онај тајанствени шум васелене, којијем је пољски живот прожет. Или се ја увелике варам, или је Милета Јакшић заслужио име првог буколичког пјесника данашњег Српства. Он је чак и својуљубав заоквирио веселијем сликама из пољскога живота. У том је погледу особито карактеристичан његов циклус Шстгт /1огев. По деликатносги, којом је еротички елеменат ту сгзлетен са елементом пастирским, могле би се некоје од тијех пјесама без зазора да упореде са оним њежним саставцима грчке Антологије, оног дивног зборника поетског бисера, у којему је древна Греција сабрала најслађи мед са својег пјесничког Химета. Не смијем да се упуштам у цитације, јер би ме то довело у неприлику. Гдје су лијепи стихови у већини, тујетешкобирати; ипак отргнућу из тога вијенца двије, три китице, ради примјера:

Уска је стаза куд ми идемо Образ уз образ, груди уз груди. Пред нама густо грање се плеге Крчећи пут кроз шипраге мирне Тргнеш се кад те гранчица смете И росан лист ти образ додирне. Па се приљубиш уз моје лице, Ал' када сретнеш пољупце моје Тргнеш се опет — тад нехотице Листак додирне образе твоје. Не да ти мира несташна грана Нудећи своје лиснате венце И љубимо те до белог дана Час она, час ја, све наизменце. Колико је Милета заволио пољску природу показују, међу осталијем, и његова упоређења, у којијема се такође огледа срећна рука истинског пјесника. На примјер за румене обрашчиће своје драге вели да су процвјетали К'о међ златним житом орашак румени;

а о брујању звона у прољетном јутру вели красном фигуром: Звона брује: звуци светлн и весели, К'о да се разлећу голубови бели. Милета је по својему темпераменту, у неку руку, огранак оногдивног јелинског соја, у којега је говор био сушта поезија, а божанства којијема се клањаше: јарко сунце и разни облици мајке Природе. Не захтијевајмо од њега да ступи у редове модернијех бораца за књижевност соцнјалну; о.н то, код своје сањалачке ћуди, не би ни могао; он је по осјећају и погледима савременик Тарантског Леониде и оне красне фаланге избраника, који су тежили да остваре правду и истину, његујући љепоту. Његово фино умјетничко самоваспитање, његово лирско одушевљење за све што је лијепо и отмјено, издваја га увелике од оних модерних пјесника -колориста, који жртвују сваки други обзир сликарском изразу, пластичној Фрази. И Милета је сликар, али сликар који приказује ствари, како се рефлектују у његовој души. Нијесуто проста набрајања спољашњијех предмета, ни гомилања звучнијех придавника: као сви прави пјесници он окшопише ријечју, те су му понекад довољна неколика потеза, па да нам истакне пред очи најширу слику. Ево, између многијех, два примјера о томе: Златно јутро трепти кроз маглице беле Па бисерје круни по лисном дрвећу, Рани ваздух мири, журе вредне пчеле Са поздравном песмом у походе цвећу, Слушам звоно сетно, што из даље пева, Гледам како тихо мили река чиста, Ведри исток, што се светлошћу облева И прозрачни листак што на сунцу блиста.

Како ли је тихо! У сјају сунчану Дремају дубраве. Гора невесела Слукти: тихо гу.ш на ведроме дану Звоно у даљини, из пданинског села. Ту, где стојим, нема грма ни суварка, Голет једва даје живот бедној травцн Тихо је . . . на вису ветар само ћарка Летају лептири, играју скакавци. Далеко, на југу видокруг се праши, И дими се раван; села расејана Као беле птице на зеленој паши Блистају кроз маглу сунчанога дана.