Зора

Стр. 50

3 0 Р А

Бр. II.

гулатор образовања у школи живота, регулатор у кретању духовних струја и праваца, тада ће извесно и критика постати саставни део књижевности и заузеће достојно место у литерарној продукцији. — Позоришну критику остављам на страну да о њој доцније засебно пишем. На њој су добри дилетанти били X. Давичо, и Драг. Јанковић; за њима иду Бора Поповић и Мил. Драгутиновић. П. Маринковић јој поклања велику пажњу, пише духовито, отмено, занимњиво и издиже позоришну критику до књижевности, али често уноси много личнога у своју критику, те је, за то субјективан. 5. Шша лтслите о српском књиокевном конгресу ? Ништа! Да то не буде какав скуп за зидање „Вавилонске куле?" — Све ми се чини да је „књижевни конгрес" предлог Драгутина Илијћа. Е, томе се нисам надао од њега. Допусти, дакле, да прескочим преко тог ендека. 6. Шша мислише о сриској иоиуларној књиокевности ? Популарна књижевност — веома прикладна тема. Али одмах хитам да ти кажем ово: ми немамо популарне књижевности, у смислу, у ком је имају Енглези, Руси и Немци. Популарне књиге, које и народ чита јесу Вук, Сановник, Сан Богородице, празни календари и рђаво уређивани полит. листови. Мали, готово никакав, избор. Ти помињеш Коњевићеву задуЈсбину, Сриску Матицу, Књизкевну Задругу. Прве две установе извитопериле су смерове својих честитих завештача; они данас личе на друштво за узајамно новчано помагање умно и материјално, више умно него материјално оскудних писаца. Што се тиче наше КњиЖевне

Задруге, која на преом месту има тај узвишени смер који збиља достојно испуњава: „дашири одабрана дела из лепе књижевности и општекорисне поуке, те да тако ствара књижницу са народ", личи ми на врану која би хтела на два коца да стане. Јер у њеним издањима добио је српски народ да чита и такве ствари, које су за стручњаке и спадају у круг специјалних студија и место им је ма где, само не у Задрузи. Још мало, моја бојазан није неоправдана, можемо ускоро доживети да у Задругина издања дођу и задаци из сФерне тригонометрије или картагенски ратови, основи Геодезије или историја Филипа II. Најзад, неко може и ово гледиште заступати; али ту већ долази лично расположење, а ја сам рад веровати да Задруга још није постала категорија нити хоће да је то. (Узгред овде допусти да изразим своје мишљење о неким задругиним књигама: она сувопарна, схематисана а још неизрађена „Историја српског народа" која у свему потсећа на школски уџбеник, могла је изостати. Њој би требале да праве друштво и ове две књиге: „Из науке о светлости" и „Подземне воде". Што се тиче „Карла XII." ја сам изненађен. Јако ми је жао што морам саопштити да Је превод овог дела и излишан и погрешан; ја не знам како је Новаковић могао онакав превод понудити Задрузи! Чему се може народ поучити од Карла XII. који је био авантуриста и полуболеетан човек? Ако је Волтер требао да уђе у Задругу и послужи као проба стила, онда српски читалачки свет има то задовољство да види какав изгледа леп стил у рђавом преводу). Није незнатна ствар спустити се са своје висине схватања у ниво оних слојева где је појимање непо-