Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 61

Једна ратничка усподеена — | Сердар Јолг ЈТилегпћ —

/ошто књаз Данило помоћу мојом и још неколико одважних Црногораца сломи све велике ирепоне, које сметаху прогласу његовом за господара црногорског и брдског и пошто прогласи себе књазом а Црну Гору књажевином, оживјеше како Црногорци, тако и сва околна српска племена, и ратнички дух и жеља за уједињење Српства овлада срцем и душом свакога Србина. Овај се покрет и преображај духова осјетио свуда а нарочито је ово узнемирило високу Порту, па и самог Султана турског, те се Турци ријеше не само сузбити то ратничко расположење српско, већ намисле уништити Црну Гору и њеног младог и одважног господара, па пошљу своје најодабраније војсковође са великом силом да ударе и униште Црну Гору и њену слободу. Година 1851 и 52 била је тешка и претешка за народ црногорски, брдски и за кршну и јуначку Херцеговину, гдје се на све стране љута борба водила, а нарочито година 1852 била је црна и претешка. Тегодине, назване „Омерпашине", Омер паШа удари на Црну Гору са 120 хиљада војника. Са овом великом силом улогори се близу Подгорице, па напише писма свима главарима црногорским, да иду њему, да пољубе цареву руку, пријетећи им и митећи их благом и лажним обећањима. Све што је било плахо и лакомо отиде паши да прими дарове и изјави оданост Султану. Кад виђе паша под својим шатором много одабраних Црногораца и Брђана, кад виђе да су се предали поред осталих Вукотића, Црмци и већи дио Рогамјана и готово сви Пи-

пери, изузев мене, моје браће и браства мога, крене се пут Спужа преко Малог и Великог Брда, дође под Спуж и на подоље Спушко улогори своју војску, и одатле пошље писма бјелопавлићкијем главарима Ристу Миркову, Пајовићу, Бошковићима, Радовићима, Брајовићима и Јовановићима, да иду њему и да се поклоне цару. Бјелопавлићи се налазаху међу двије ватре, од Спужа Омер-паша са силном војском, а од Никшића и Острога силни херцеговачки и босански Турци. Ристо Мирковић с Пајовићима, Бошковићи и Радовићи оставише своје куће и отидоше на Загреду. Војвода Мирко Петровић, Новица Церовић и војвода Крцо Петровић, затворише се под Острогом, и из Горњег манастира витешки су се бранили од Турака све доклен их је избавио књаз Данило са Црногорцима. Турци раздвојише Црну Гору на двоје, притискоше Бјелопавлиће и саставише Спуж са Никшићем. Ово су били најтежи часови за Црну Гору, која бијаше на двоје раздвојена. Ово су били дани највишег искушења, дани нечувених мука, где брат брату не могаше дати руку од помоћи. Но између свију мученика тога времена, нико не бијаше у толикој мјери остављен себи и предат судбини без имало наде на спас и избављење, као што сам био остављен себи ја са браћом својом. На мене наваљиваше Омер-паша са силом својом, час ме зваше на предају, обећавајући ми све оно чим се лакоми човјек преварити може, али све пријетње Омер-пашине, као и сва његова обећања не могоше ме поколебати у ријешеност моју: умријети за