Зора

Стр. 60

3 0 Р А

Бр. II.

бавије, па да прослиједи. Али умор и слабоћа задржа га, као прикована уз тресући се костур; као задријемао би... Силом напреже се, да буде будан, но глава клима и само на прса пада... А пластице гушће и брже око њега сипају и већ је сав простор сами њихов лаки лепршај — и једнако из мрка неба пада и пада. У њему живот још тиња. Пред очима му сијева нагорјели бадњак, мрко очево, и умиљато мајчино и сестрино лице. И на махове, трзнуо би се, као да га неко ладним прстима дира и у исти час просипа бијело брашно, што му се лагодно лица додирује. Док опет вјетар прохуја, те њиме завитла и брзо га носи далеко преко брдина и паде изненада на мјесто, гдје ватра гори, и гдјеје лијепо и топло... Нешто меко, лако приљубило му се је уз лице и сада рекао би снива, док помало бесвјесно губи се, нагађа; чини му се да је прирастао на мјесту и да је он, и све око њега, само једна ствар. И онесвјести се, заспе мртвим сном... Код те помисли, чисто сам се трзнуо, ко да сам се иза сна пренуо. Погледам на знанца Перу. Његово наровано лице бијаше мрко, сухарљиво и тужно, рекао бих да је убијено. Мене заболи у души његова и синовља му несрећа. Салијећаху ме тешке, уеутјешне мисли. Силом ми се по памети врзала мисао: — Како то, да без њихове кривде, тако пропадају ? А воз је јурио и клопотао кроз градско предграђе к штацији. На догледу љетниковаца и господских палача, обузе ме још грђа чама. Толико раскоши уоколо, а предамном силна невоља. И ја не могох уздржати се, а да не упитам јаднога старца: — А куд ћеш сада, брате Пере? — Одох до касарне, пригорно одговори ми — да покупим оно ње-

гове потребице, што је код њих остало — ако даду. — Па онда? — У село да тражим, куд да главу склоним, док је на вријеме. А шта ћу ? Хвала Богу и људима, надам се намирићу се, — и диже се. Воз дојури. Свијет из вагона силазаше, а и ја за њим. Лијено у мислима корачах к излазу, и предавши биљет, изиђох на улицу. За мном навријеше загорци, носећи пуране на пазар, за господу. Чух како се на сусједа Перина дере редар, што их не носи по задњим прописима. — Праве сте бештије! — викао је срдито. Даље нисам слушао, пођох својим путем и униђох у кавану. До мало опет сам виђео старога Перу. Бијаше се заметнуо, сигурно синовљом торбом. Окисао, погурен, полако се између свијета тргом вукао. За све, што сам у кавани сједио на баршунастом душеку и било ми топло, у души осјећах грдну празнину. У глави ми одзвањале његове послиједње ријечи, крцате пригора и трпљивости. И чудио сам се, како да ти људи поштују закон и онда, када је скројен очито на њихову штету ? Спопала ме душевна немоћ; љутио сам се сам на се. Мишљах, зашго ми не радимо онако, како приповиједамо и осјећамо ? Истина, ја сам ћутио братску самилост за несретнога Перу. Ну зар је то доста? Па какови смо ми људи, кад немамо снаге, да дјелујемо онако, како смо увјерени, да је добро ? Мојим мислима нисам знао наћи реда, и у Периној несрећи чињаше ми се, као да се зрцали људска правда и уредба. И онда будила ми се савјест, и као да ме пита: Зар је доста разумијевати, сажаљевати и опраштати — и ништа друго ?