Зора

8»

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 59

„— Не могу, брате, чекати вели ми он. Ни бриге њих, што могу, да је ружно." А јеси ли ручао? упитам га онако из обичаја." Он се чисто збунио. „— Јесам заложио се крухом и напио ракије. Млад сам, па ћу и са тиме издурати до куће. Жеља, брате, гони у своје село!" II рече ми : „ — Лако ми за то; но натукле ми ове вражје постолетине ногу, па ми се отворила раница. Би ли вјеровао! Још нисам навикао овој обући. Нема ти до наших лакнх опанака! Ну свеједно неће бити зло" — и оде. — Оде јадан, и не стиже жив кући! — прнхвати потресеним гласом стари Пере, и окрену главу на страну. Уз то воз стаде. Кондуктер оштро викну туђим кихотом, као да грди, и за час воз се наново маче. — Па? — упитам немирно. — Зло! настави сусјед. До куће цио дан хода. У путу захватила га вијавица, па мећава. Биће да је био гладан, а ваља да му се и рана на нози отворила... и изнемогао, еле како му драго, замео га снијег. — Снијег ? — чисто уплашено изустим ја. — Сутра, на сами Бадњак нађосмо га укочена у сметовима — заврши сусјед. — Хвала Богу! — уздахну тешко стари Пере и спусти главу на заруњавиле, окошчасте прси, да му се не виде замагљене очи. На први мах остадох изнебушен. Ћутао сам и загледо се кроз отворено оканце напоље. Воз је брзао широм голих винограда и мрких маслиника, у глави ритмички одзвањао ми је његов шум и пошљедње двије старчеве ријечи. Мало помало и моје гануће заче ми у можданима, очиту

слику бола и самилости. Око мене, ко да никога нема; само онако лудо бленуо сам у мрки простор, што ми је испред очију измицао. Цијела прилика, и саме поједине црте Ђурина обличја, мјесто смрти, виђу чисто у даљини пред собом... Таман као да гледам, то здраво, насмијано, и подложно момче, што мисли да је створено, тек да другога служи, како патнички пење се узбрдицом, да заједно Божићну тугу и невољу подијели са својом породицом. А снијег вијавицом мете, мећава завијава и вјетар око голих грана стабала хуком облијеће и запушује му прса и лице. Око њега сама пустош! Пред собом, само у даљини назире побијељеле брлине и чини ми се, иза њих још далеко његова је потлеушица. И ако је сада и она туђа, бар ће часом да се у њој од невремена заклони... Сутон се хвата, све гушће, чешће и веће бијеле пластице око њега лепршају, а даље пред њим у осјени главице су посуриле и као да висе између земље и неба. Срце му жестоко куца, нада се, још мало и свршиће муке!... Ну сада стазица кривуда, посве на-да се, земља је кршевита; из грма, што му је до ногу, тић болно цијукне и полети, да се другдје заклони. А он треба да се пење, преко избочитога стијења и кукова, што из земље вире, пушавица у лице му сипа, и већ је уморан, запухао се и једва дахће од напрезања. Засве очи су му упрте и звијерају тамо, куда мисли, да је његова топла потлеушица... Наједном посрне између високих кукова, стровали се, оћути љути бол, сјети се ране на нози. Уморан, изнемогао прислони се уз хладни костур стабла, а у ушима звижди му подмукли хук и разноси се пустим околишем. Муком свуче посто, да рану крпетином о-