Зора

Стр. 58

3 0 Р А

Бр. II.

Моји кораци на далеко одјекују и као да буде задријемали свијет. Замишљен и смућен стигох на жељезничку штацију. Пред чекаоницом нађох мало чељади: два војника, што се сигурно, као и ја враћаху с допуста — и неколико загораца. Један од њих поздрави ме, а ја се у исти час сјетих да га познајем. — Па како је? — упитам га. — Није добро, господару, — одврати ми обловито. У дрхтају његова гласа чисто осјетих нешто жалосно и скроз тугаљиво. Оба треном замукосмо. За час и он се по мало од мене одмаче и пође да узме биљет. На то и воз дојури. У ушима још ми брујаше онај његов тугаљиви глас, што као да вапијаше људску самилост. И нагох за њим. У вагону смјестих се сучелице њему. Нестрпљиво очекивах, да се чељад нареди и да воз крене. До мене је сједио неки други загорац, његов комшија, подаље она два војника, и још нешто свјетине. Воз у неке заклопота и поче да одмиче. — Шта си се ти, Пере, дао по злој вољи? — упитам га, нагађајући говор на шалу. Он ми не одговори. Буљи преда се; извади иза паса лулу, скреше и стави је у уста. Стаде да гриска поцрнјели камиш. Ја бијах радозналији, па приупитам. — Тешко му је, господине, вјерујте! — одговори за њ сусјед му. На то Пере подиже главу. У тај мах наши се погледи састадоше. У његовим очима чисто видјех праву жалост, бијаху немирне, потамњеле и упале. — Ових дана, јадан се човјек напатио — настави сусјед. — Однијело му Божић! Погибе му син. — Мани друго! Само да је он жив ! — једвице изусти Пере и боље се погури.

— Шта, Ђуро умрије? — питам ја. — И да знате од које смрти? прихвати сусјед. — Зар гапознајете? — Познаје га, познаје, — промрмља старац — не дижући главе. Збиља сам га се сјећао. Силазио је дол^е к мору у наше село на радњу. Виђао би га у недјељу с осталом млађаријом, кад сам и ја селом калашио. Ја се наредио да слушам, и сусјед поче да прича ову Перину несрећу. — Видите, — рече — Ђуру узело у војнике, ако је и био јединац. Нашло њега старца, да је добар за радњу, а онамо једва лизе по земљи. ТТТ та ћете; тако је! Сила Бога не моли! Како му њега дигло, дигоше му све! Човјек бијаше узео у господара комад земље, задужио се да је обради, а послије када се је истрошио наступи неродица, па камате изједоше и земљу и радњу. И не било им доста, већ отраг недјељу дана, продадоше му и оно потлеушице на дражби. А сину му Ђури још горе! Знате и ви, како је тамо код туђега и кад те твоји не помажу. А ко ће њега да поможе? Црна сиротиња! Служи краља, а муче га; да би зашто ? Не разумије он њих ни они њега... И још гладан! — Тако је! — потврдише она два војника. — Да, гладан! — измуца старац па вели као за се, замишљено: — А ја му не могох помоћи. — Дознало сироче за невољу на кући, па напремио, да пред Божић дође својима, на виђење. Затражио допуст и даше му га, за цигла четири дана... У очи Бадњака видјех гау граду. Поздрависмо се^ и рече ми да ће кутш. „— Ружно је вријеме, Ђуро, стадох га наговарати, да не иде. —■ Остани до сјутра, па ћемо скупа."