Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 57

Н ЛКЦ€јМ€рК[ (Тјасна)

едног дана оеше нека слава Господара лава. И различне покупе се звери, Све некаки подли лицемери: Зец и лија и волина тован, А са њима магарац и ован. Испрашише бунде и ћуркове, Очешљаше браду и бркове, Иа се крену господару лаву, Да му ову честитају славу.

Прво лија започела смело: „ГоспоДару, свако твоје дело „Као сунце са небеса сија", А магарац: „Тако мислим и ја." „Анђео си од како те знамо," А зец на то: „За нас живиш само." „Све си мане к'о прах давно стресо," А во брижно: ,,„И не једеш месо."" „Благ си, добар, гониш само злога," А магарац: ,,„И личиш наБога."" Београд. $3*©»

„И сад, ево, даде нам се згода," „„Управ' срећа"" на то ован дода, „Иа дођосмо поданици смерни," А во мукну: ,,„И робови верни."" „Да у кратко и срцу и души „Израз дамо..." Матарац: „И уши." Збор што поче та дружина ретка, Мио беше лаву испочетка, Лепа речца сваком створу годи, Ал' кад виде где та ласка води Рикну бесно, Па је ногом тресн'о: „Стани једном, ти жгадијо јадна! Тол'ка подлост и мени је гадна." Врабац неки ту, на моме крову Јутрос ми је прич'о причу ову. Још и наук хтеде да ми даде, Ал угледа где се мачка краде, Па ми шапну: „Куд је доне ђаво!" И одлетц баш овако право. Ј ~У [илорад Ј. јУГиШробић

У жељезничкодо вагону

^^ампшљено, попостајући, вукаосам се узбрдицом повише села, к жељезничкој штацији. Божићне благдане проведох код своје куће. И тек што се бијах осладио, морадох се повратити, да удовољим, ако ће и силом, својој службеној дужности. Ходајући разгледао сам око себе и пред собом замрлу природу. Био је други дан Божића, те путем мало сам свијета сусретао. Ни тежака по виноградима није било, већина их је светковало благдан св. Ивана. А вријеме бијаше уједно, и небо само једним облаком застрто, што се је непомично над земљу надигао и простире се све до крајњих граница брдина, око којих је само нешто бистрије и свјетлије. Полако узвукох се узбрдицом до узвисине. Мимоиђох гробље и на

У[во ^игшко

њему мртвачку главу, испод које Је урезано : Смилуј се мени ! Нехотице, као да се неко иза мене либи, обазријех се. У гробљу густи чемпреси тамно и мртво одразиваху се, у мркој, мирној висини њихови врхови као да ишчекују лахор, да их залелуја. Застадох погледом, на том лапту тужне земље. Часом у мени буђаху се слатке и болне мисли. Предамном никоше позната ми сеоска обличја, и као да гледам њихове осјени, како се између мрких чемпреса из земље дижу. Обрнух се, да прослиједим путем, но за све иза мене, чини ми се, да ме погледом прати големо мртвачко око, у којем се сва покопана, позната ми ооличја одбљескују. А наоколо земља, голети и само море, утајало се и замукло.