Зора

Стр. 70

3 0 Р А

Бр. II.

Тај круг бјеше тридесетогодишње интимно пријатељство с г-ђом Виардо, великом пјевачицом Виардо, Виардо Гарсиа, Малибранина сестра. Самац и бећар, Тургењев је становао већ толико година у њиној кући, бр. 50, улица Дуе. „Даме" о којима ми је говорио код Флобера бјеху г-ђа Виардо и њене кћери које је он волио као своју рођену дјецу. И у овом гостољубивом стану ја сам га посјетио. Стан је био меблиран необично елегантно и раскошно с подједнаком бригом да се задовољи умјетнички укус и комфортност. На првом спрату опазих кроз једна отворена врата галерију слика. Свјежи гласови младих дјевојака продираху кроза зидове обложене скупоцјеним тапетима. Њини гласови наизмјенце пјеваху Орфвја с једним страсним контралтом који је одјекивао на степеницама и пео се са мном. Гори на трећем спрату била је мала соба, са свију страна добро осигурана од промаје, пуна свакојаких ситница као какав будоар. Тургењев бјеше узајмио од својих пријатеља њихове умјетничке наклоности: од жене за музику, од мужа за сликарство. Лежао је на софи. Ја сједох поред њега и одмах настависмо пређашњи разговор. На њега бјеху утицале моје примједбе и он обећа да донесе идуће недјеље код Флобера једну новелуда је преводимо нањегове очи. Потом ми је говорио о једној књизи коју намјерава да пише, о Новини, мрачној слици нових слојева који гамижу у дубинама рускога народа, историји оних биједних „понарођених" којежалостан неспоразум гони међу народ. Народ их не разумије руга им се и одбија их. И док ми је то говорио, ја сам премишљао како је Русија доиста једна необрађена земља, још мека земља у којој сваки и најмањи корак оставља свој траг, земља у којој је све ново, све за рад, за испитивање. Код нас „напротив, нема ни једног пута пустог, ни једне стазе коју гомила није у-

тапкала, и да говоримо само о роману, Валзакова се сјенка налази на свима његовим улазима. Од овог виђења наши су састанци били чести. Између свију часова заједно проведених, сачувао сам успомену на једно прољетње послије подне, на једну недјељу у улици Мурило, која ми је остала у памети особито жива и свијетла. Говорили смо о Гетеу, Тургењев нам рече: „Ви га не познајете." Идуће недјеље донесе нам Пролгетеја и Сапгира, ову волтеровску причу, бунтовничку, безбожну, проширену у читаву драматичну поему. Из парка Монсо допирали судјетињи гласови, сјајно сунце, свјежина са заливеног зеленила, и нас четворица, Гонкур, Зола, Флобер и ја, потресени овом величанственом импровизацијом, слушали смо генија кога је превео геније. Овај човјек што је дрхтао с пером у руци имао је сада, стојећи, сву пјесничку смјелост; то није био лажљив пријевод што леди и камени пјесничку струју, сам је Гете био оживио и говорио нама. Често је и Тургењев походио мене, на крај Мареа, у старој кући у стилу Хенриха II у којој сам тада становао. Он се забављао посматрајући чудну слику главног, свечаног дворишта, овог доиста краљевског стана с кулама, пуна крцата свакојаких ситница из париских трговина, дрворезница, фабрика са селтерском водом и посластичарница. Једног дана када он, онако колосалан, дође код мене под руку с Флобером, мој мали синчић рећи ће ми шапатом : „То су богме џинови." Да, доиста џинови, добри џинови, велике главе, широка срца — према расту. Билајенека тијесна веза, неко сродство по наивној доброти између ове две генијалне природе. Жорж Санд бјеше их спојила. Флобер, хвалиша, строг критичар, Дон Кихот, са својим гласом као поштанска труба, са снажном иронијом у свом посматрању, с понашањем каквог Норманца из времена освојења, био је мушка половина у овом душевном браку ; али ко би у овом другом