Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 71

колосу с великим, растреситим обрвама, с огромним јабучицама, слутио жену, ону жену с деликатним осјећајима којујеТургењев сликао у својим књигама, ону Рускињу, нервозну, пуну чежње, страсну, сану као што је Ориенталка, трагичну као природне силе кад серазбјесне? Доиста у вреви велике људске фабрике душе се тешко познају по спољашности, човјекову душу видите у женском тијелу, женску душу у киклопском оклопу. Баш у ово доба дође нам идеја да се, ми пријатељи, састајемо сваког мјесеца по једаред око пунога стола. То се звало „ручак код Флобера" или „ручак извижданих писаца." Флобер је пропао са својим Кандидатом, Зола с Руокиним пупољком, Гонкур с Хенријетом Марешал а ја с Арлеоканком. Жирарден се хтио увући у наше друштво али га нисмо примили, он није био књижевник. Што се тиче Тургењева, он нам даде своју часну ријеч да је био извиждан у Русији и како је то било здраво далеко, то нико није ишао да се увјери. Ништа није било пријатније од ових пријатељских ручкова гдје смо, налакћени на сто, ћеретали слободно, живо, весело као људи од искуства, били смо сви добри гурмани. Тако било је толико различних апетита колико темперамената, толико укуса колико провинција. Флобер је тражио нормандски бутер и по руански у пари куване патке; фини, егзотични Едмонд Гонкур захтијевао је компот од ђумбира; Зола морске јежеве и шкољке; Тургењев се задовољавао ајваром. Ах, нас није било лако нахранити и париски гостионичари добро нас се морају сјећати. Често смо их мијењали. Час смо били код АдолФа и Пелеа, одмах иза Опере, час на пијаци комичне Опере; по том код Воазена чији је подрум задовољавао све захтијеве, мирио све апетите. Сједали смо за сто у седам часова, у два часа још нисмо били готови. Флобер и Зола свукли би капут, Тургењев би легао на диван. Поставили бисмо келнере

на врата — опрезност сасвим узалудна, јер је Флоберова труба одјекивала по цијелој кући — и разговарали бисмо се о литератури. Увијек бисмо имали по коју нашу књигу што би тада изишла. На примјер Кушање св. Антонија и Три Приче од Флобера, Елизу од Гонкура, Поп Мурва од Золе; Тургењев је доносио Жше Мошти и Новину, ја Фромона и Жака. Ту се говорило искрено, без ласкања, без узајамног пријатељског дивљења. Имам овде пред собом једно Тургењевљево писмо са крупним,старинским,страначким рукописом, као с каквог манускрипта; доносим га у цјелини, јер оно вјерно показује како је био искрен тон у нашим односима: Понедјељник, 24 маја, 77. Драги мој пријатељу, „Што вам до сад нисам ништа говорио о вашој књизи узрок је у том што сам хтио да се на њој зацржим виШе а не да се задовољим с неколико ба-налних Фраза. Одлажем све то до нашег првога састанка који ће, надам се, скоро бити јер се Флобер враћа ових дана те ће наши ручкови опет почети. „Ограничавам се сада на једно: Набоб је најзначајнија и тако рећи најнеравнија књига коју сте до сада написали. Ако би се Фромон и Гислер дали представити једном правом линијом , Набоб би морао бити представљен овако : , а врхове овога цикцака може да достигне само таленат првога реда. „Молим вас да ме извините нгго се изражавам тако геометријски. „Имао сам врло дуг и врло силан наступ костобоље. Тек сам јуче први пут изишао, и голени и колена су ми као у каквог старца од деведесет година. Бојим се да не постанем оно што Енглези зову соп/1гтес1 жуаИД.') „Најтоплије поздравље гђи Доде; ја вама срдачно стежем руку. Ваш Иван Тургењев." Ј ) Сасвим инвалид. Пр.