Зора

10*

Вр. II.

3 0 Р А

Стр. 75

Оцјене п ораказо

Путовање ио Србији у годиии 1829. од Ота Дубисла-ва плем. Иирх. Српски пречзод од Иг. Драгише Мијушкотзића. Иидање акаделтје Наука. У Београду. Шталгпаноу ДрокаЂНОј Шталгпарији Краљешне Србије, 1899. Цена 1.50 дин. У предговору који је Бг. Д. Мијушковић написао уз овај путопис налазимо следеће податке о његову писцу. Ото Дубислав плем. Пирх, капетан у пруској војсци, родио се 1799 у Бајрајту. Ото је официрско дете. У војску је ступио своје шеснаесте године, као добровољац, приликом рата за ослобођење, па је у њој и остао. Касније је довршио своје војничко образовање на Берлинској Војној Академији. Умро је врло млад, у тридесет трећој години, услед несрећна пада с коња. То је био један од оних ретких војника који пишу. Он је саставио два путописа: овај који је- г. Вг. Мијушковић превео, и други један који је након његове смрти издан под називом Белешке с пута по Угарској и Италији. Осим тога штампане су од њега још и белешке о операцијама пруске војске у Пољској за време буне од 1831. У своме Путоиању по Србији Пирх нам се не представља као обичан турист који путује да би се разонодио. Он је проучавао Србију и њен народ. Његово је дело врло документовано. У њемујемање путничких анегдота, а више података, — историјских, географских и топографских. Ту се налази један извод из српске историје, преглед Вукове радње израђен по Вуковом казивању; сгшсак села по нахијама онакав какав је био склопљен у Крагујевачкој канцеларији 1822; белешке о друмовима и путовима и т.д. Уз пркос своме скромном називу, овај путопис носи карактер једне студије. Ну, и ако Пирх није ишао на то да забави читаоца, већ да га обавести, ипак његово дело остаје занимљиво од краја до краја. Он је умео да гледа, а умео је и да пише. Бележио је само оно што је карак-

теристично,и то с извесном стилистичком вештином. За једног младог човека, а нарочито за једног младог официра, он је имао и сувише стила, а за једног Немца, имао је у своме стилу и сувише живости. Писао је течно, живописно, с духом, као да би био Француз. Њега у Србији лепота природе није тако много привлачила. У њиховом је путопису, сразмерно, мало описа, а оно што их има показује да је Пирха искључиво интересовала дивљина и врлет. Питомину Шумадије он као да није ни осетио, можда за то што је путовао зими, и штоје Србија у то време морала бити још доста пустошна. Свакојако, ослањајући се на његово описивање, човек би могао мислити да је Србија много већма налик на Швајцарску него што је. Али ако није посматрао природу, Пирх је посматрао људе. Он је пазио на њихово одело, на њихове станове, на њихову храну, на начин како се забављају, речју на ону тисућу ситница, које, скупљене, даду слику народног живота. Домородац нема очију за ове ствари које су му постале обичне, јер сред њих живи, али једном страном путнику оне прво привлаче пажњу, и ми по путопису Пирховом можемо себи доста јасно представити како је у Србији, 1829, живео Кнез, како трговац, а како сељак; како је било по српским кућама, а како по турским: како су изгледале канцеларије, а како манастири и т. д. Пирх се бавио у Србији једног врло важног момента. Рат руско-турски тек што је био окончан Једренским миром. Порта је том приликом обећала извршити одредбе Букурешког мира о Србији, и Пирх је затекао земљу у радосном ишчекивању једног хатишерифа којим ће јој аутономија бити призната. Он је отпутовао пре него што је хатишериф стигао, али је био тачно обавешћен о мерама које су Кнез и народ мислили на основу њега предузети, и које су одиста и предузели, чим су га били примили. Он нарочито помиње