Зора

Бр. III.

3 О Р А

Стр. 89

Пред силама мојим градови не стрепе Нит с бедема мрачних тучна зјала грме Низ просторе мутне широкијех мора... Пред мојијем скиптром не поничу робља Нит из њихни грла пролама се јека Што прославља дрскост земаљских богова. Пред престоље моје не згрћу се рпе Из мајдана златних, у којима гладник За залогај сухи окорјелог хљеба Хладно гвожђе стиска и ударом тресе Изнурене прси и душу озеблу... Не, богати исток не нуди ми раскош Нити драга моја под гр'оцем б'јелим Ситни бисер ниже и у косу сплеће Трепетљике златне... Не, судба ми није Погладила чело нит' шарене дуге Извела на зреник, да искрама златним Прогоре и сину над стазама мојим... Мој је живот степа, суморна и пуста' И бескрајна степа... Залуд мрачна душа Узлијеће жудно преко мртвог гробља: Ту небеске капље не налази она

Нити једног врела, да дубоку жеђцу Угаси и тихо, под широком палмом Сан усније благи. Хај, широка крила Орлу су преб'јена —■ за понор ме вежу Карике крваве... Ја сам роб... Не! Ст'јена Отаџбине драге, што високим челом Кроз облаке рије и о јаке прси Громове разбија и вихоре ломи!... Ја сам краљ! 0, чујте, ви бози земаљски! Ја сам краљ! О, чујте, ви горде палате, Гдје оргија пјана и пошљедну капљу Ропске крви пије! Ја сам краљ, о чујте, Краљ, што везе кида и мачеве ломи О сатанска ребра нискијех џелата! Ја сам краљ, што служи сирјаку и робу! Ја сам краљ, што диже народе и правду! Ја сам краљ слободе, што ће светом Мишљу, Као златна искра с високих кубета, Оживити гробље и спутаној руци, Са гранчицом крина, вратити спасење И златна небеса да пропоју гласом Пробуђеног Бога!...

VII. Што ме зовеш, тицо мала, Из присјенка ноћи тије? Шта на златној мјесечини Твоја слатка пјесма збори? Јеси ли ми долетила Са пољана питомије', Гдје маслине модре шуме И румени гранат гори ? Гдје се плаво небо свија На пропланке и на луге И по б'јелим облацима Шара оне миле дуге? Гдје 'но слатко вјетрић струји Кроз прутове лозе танке И губи се с лептирима Низ осјеке и пристранке?

У твом гласу ко да чујем Глас, који ми души годи, И уздисај топлих жеља, Што молитве Богу зборе! Ах, та мила пјесма твоја Моју бону душу води

На лијепе веђе оне Испод којих сунца горе... Гле, преда мном кућа мала Сакривена под тополе... Она чека... руке шири... А топло јој срце бије;