Зора

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 181

је! Над главом распрострле се гране, нагнуте једне према другој, као да хоће да га заштите, да га сакрију. Пријатно му је; тако добро никад се до сад није осјећао, јер му живот бијаше мученички, напаћен је био од рђавог поступања људи с њиме. Данас се осјећао као да први пут добро поступају с човјеком који је чедо градских улица. Био је потпуно задовољан, не знајући зашто —- хтједе се гласно смијати од задовољства. Али је прогутао смијех; јер у томе тренутку поче вјетар дувати, проламајући се кроз гору. Нехотице застаде. Тако што није никад чуо, такав потмуо, чудноват тон. Као дијете бивао је у цркви и чуо оргуљу како хуче — ово сад бијаше нешто саевим друго, много снажније од потмулог гласа оргуље. И док је тако стојао и ослушкивао, догодило се нешто од чега се уплашио: тамо, на стотину корака даље, појави се у шуми мрка животиња која је имала четири танке ноге. Срна! За мало што није јаукнуо. У граду, у трговачким излозима, виђао је да висе мртве срне — ова овдје бијаше жива, и он је живу први пут види! Као да је какво чудо преживио — направи се мањи од маковог зрна. А срна је њушкала по ваздуху па окрете главу њему и погледа га право у лице великим, мрким, испитујућим очима, па одмахну главом и једним скоком нестаде је у жбуну. Он продужи пут. Дође му жао што је срна побјегла; није се требала бојати, он јој ништа не би учинио Али му поглед срнин не избијаше из памети. Како га је оно погледала, испитујућим погледом, пуним изненађења, као да га је хтјела упитати: ко си ти и што си дошао овдје?! Па онда како оно одмахну главом и побјеже! Да ли срне увијек тако чине прије него што ће побјећи? Или је за то тако учинила што је њега видила? Којешта. Али је доиста изгледало као да се срна згрозила кад га је видила, и као дамује хтјела рећи: Знам ко си —

Отежа му глава од тих чудноватих мисли, па клону на прса. Није ни гледао куда иде, а наједанпут као да му нечија рука свали капу с главе. Престрави се и одскочи у страну, погледа на више наишао бијаше на једну грану. Није се требао уплашити; али је дрхтао од страха као прут кад се саже да дохвати капу. Ријеши да одсад боље пази, па оде даље, све дубље у шуму. Већ је неколико часова у шуми; јутро је превалило, десети је час прије подне. Сад су сви на ногама, тамо на пољима и на путу. Опет застаде ослушкујући. Да ли се чују? Не. Човјечји глас не допираше до њега; само шумско затишје бијаше око њега и над његовом главом, затишје које изгледаше као дихање из каквих огромних прсију или као струја повјетарца. Али вјетар отпоче дувати све јаче. Сигурно је долазио с југа, или је био југозападни вјетар, јер бијаше топао као да је долазио из загријане пећи. Облаци, што у јутро покриваху небо, бијаху се растурили; сунце је пекло врхове дрвета и продираше између њихових стабала. Настаде жега, а при томе и таласасто земљиште. Мучно му је било савладати један брежуљак, што се попријеко издигао у шуми, купао се у зноју пењући се по њему. Кад се попе, угледа преко долине други, још већи брежуљак, па иза њега трећи и четврти. Бијаше се већ задихао, а и жеђ га је јако морила. Глад није осјећао. То је добро, јер гдје би могао добити што за јело? Новаца је имао; али кад би хтио што купити, морао би ићи људима. Не хтједе о томе ни мислити. У вече, кад се сасвим смркне, може изићи из шуме и отићи у село. Али до мрака не смије шуму остављати, само не из шуме. Једва се докотура до пошљедњег и најстрменитијег виса, и ту је чуо што га је блаженим учинило: жубор потока. Вода! На висоравну, где се сад попео, наиђе на извор из кога се провлачила вода као сребрн конац. Баци се колики је дуг на