Зора

20*

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 155

с различитом срећом, како кад и како где. У XIV веку наиђе политички преврат, који предругојачи готово све, од врха до дна. Тај преврат извршила је најезда турска, којој је требао читав век, да своје освојење до краја изведе. Према ономе што смо горе обележили, освојење је турско носило са собом на Балканско Полуострво нову веру — мусломанску, и нову образованост — арапску и источну. Сползни изглед Полуострва мало по мало се промени са свим. Двеста година након господства хришћанскога, живот се на Балканском Полуострву беше чудновато изједначио са животом источних земал>а, у којима су образованост руководиле мисли арапске. Покрај латинских и грчких слова (која су последња и за словенско писање удешена), уведоше се на Полуострву и слова арапска, којима се писало не само турски и арапски него и српски. Старинска средишта вере и књижевности запустеше и пропадоше скоро са свим; најсилнија образованост на Полуострву постаде образованост арапска. Племићи и први људи иселише се на страну, или се, мање више, уједначише с простим народом. Хришћанска вера и просвета склонише се у села и у манастире, и у то време њихови главни представници спадоше на свештенство, осиротело и, што је још горе, унижено својом властитом необразованошћу и незнањем, и на грађанство. Господарска, мусломанска, вера унижаваше хришћанску веру чим је год могла. Тога ради се и спољни живот балканских хришћана беше у многоме З^једначио са животом освајача господара, и од овога се последњег разликовао исвесним знацима, одређеним да држе разлику између вере господара и поданика њихових. Зна-

тан број одличних породица међу балканским Словенима прими и саму веру мусломанску, и с њоме се у свему уједначи с духом и тежњама турских освајача. У земљама се балканским начини преврат врло дубок и врло значајан. Има већ сто година од како се северна страна Балканског Полуострва почела отимати од освојења и борити за стара права своја, па и данас се на стотине хиљада броје балкански Словени што припадају Исламу. И дан дањи ти људи следују понајвише правилима образованости арапске, и махом су запојени духом и тежњама Ислама. Вредно је пажње, што осећање народности међу њих пробија с тегобом и у размерима врло ограниченим. Арапска образованост држи их у беспјбекидној вези са светом турским, мусломанским и источним, и скоро свуда, они се најупорније устежу да се искрено врате међу браћу, напуштену некад, у тренутку слабости или тегобе. То је узрок те се они, понајвише, и не броје међу балканске Словене, међу које се обично рачунају само њихова хришћанска браћа. Ми држимо да је такав поступак неправилан; с тога смо их овде и уврстили на њихово место. Васколик овај просветни покрет, византијски, римски и арапски, хришћански или мусломански, носи на себи један савршен знак једнакости и јединства, што цео целцат има полазну тачку у вери, што је надахнут искључивим верским тежњама, што народности увек претпоставља веру и што, тога ради, за љубав светога црквеног језика, — грчког, латинског, старога словенског или арапског — баца на страну језик и говор народни. У свеколиком томе покрету језику се црквеном давала једна иста надмоћност.