Зора

39*

Бр. VIII,—IX

3 0 Р А

Стр. 301

тако исто; и по оној кроници владике Данила опет двапут, док се после не одлучи да ради само с Мартиновићима. Како ми познајемо Шегоша, не можемо сматрати ову сличност као случајну. Пре ће бити да је чак и оне дане кад су по њему скупштине сазиване (тројичин дан, госпођин дан), нашао негде записане или чуо од кога за њих. Па онда, у Вијенцу, баба прича како је везир дочуо за договор о покољу потурица, и владика, после тога, одмах прилази извршењу; у кроници Данило пише: „у исту неђељу чујем ђе говори народ да оће Турци скадарски послати неколико људи да ме уФате зато што сам бунио Црногорце да Турке побију," и одмах наставља: „како ја то чујем, пошљем за Вука Бориловића и четири брата Мартиновића," и т.д. т. ј. за оне који ће с места извршити покољ. И ту се, дакле, Његош држао историје. Држао је се још на једном месту где народна песма то не чини, а то је ово. По Вијенцу (писмо кнеза Николе, при крају) покољ потурица није се ограничио само на цетињско поље и околину као што је по песми и кроници Даниловој, него и је захватио и даље, ријечку и црмничку нахију, и ипак ни то није измишљено, бар колико се Црмнице тиче. Нађено је, наиме, и то скоро, један гробни натпис у дупиоској цркви у Црмници („кнез Никола и сви Дупиљани," каже се у Вијенцу) који речима: „овђен почивају кости Вучете Ђуровића који је погинуо су 70 Дупиљана на Бесац, у доба кнеза Николе а под владом владике Данила," говори о покољу по Црмници и на Бесцу („и град Бесац с земљом изравнисмо" каже се, даље, у Вијенцу). Тај је покољ Његош употребио у свом спеву. Најпосле је Његош још један податак употребио који се за главни догађај везује. Има у Вијенцу оно место, после четвртога кола, кад „доходе десет кавазах из Подгорице од везира новога који обилази царство и дају владици Данилу писмо." Има, међутим, у Дики црногорској од

Милутиновића и баш на оном месту где радња долази до истраге погурица, како долази гласник Видак, и он путник из Подгорице као и они кавази, и он послат владици од стране везира као и они, и јавља: „некакав је већил царев дош'о да обиђе сву цареву земљу." Његош се, код овога места, морао сећати Милутиновића. Чак има овде и један стих који је, и ако мало прекројен, непосредно узет из Дике, из Видакова говора. Оно кад, у Његоша, везир у писму, најпре ређа шта има све по царству да учини, па каже: „па сам чуо и за ваше горе," то исто и Видак, у Милутиновића, после једног увода о везиру, каже о овоме: „пак је чуо и за Црну Гору." Његош се, дакле, при излагању главног догађаја, сећао и Милутиновића и историје. Историје се волео држати, а реминисценције из Дике биле су толико јаке, да су морале оставити трага у Вијенцу. Свакако, ма колико самосталну концепцију да је имао, он је ипак, о току главног догађаја, узимао појединости одавде оданде, из разних извора. И није то само за представљање главног догађаја чинио. Он је то исто чинио и за оне скоро одвојене појаве, за појаву Драшкову, на пример. Ова појава, Драшков долазак и причање, која сва на том почива што је Драшко био у Млецима, има свој извор у народној песми. Има једна песма у којој Драшко сам за себе каже да је био у Млецима и излазио пред дужда: „А даћу ти, Драшко, џевердана „И сувише двије пушке мале „А сђс лш је принцип дароЂао нКад доноишх главе од Турака." Треба да знате да ни за којег другог јунака Данилова доба ни једна песма то не каже. Само је Драшко био у Млецима, колико народна песма зна. Његош, кад му је требало причање о Млецима, није га дао ма коме од јунака, него се сетио песме, па дао оном кога је песма именовала. У песми је он нашао мотив за ову своју појаву. Тако је учинио п са поја-