Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 377

Ти мало промисли!... Кад је Кулакјович Ти си све покварио! Одмах ћу ти дока-

пошао са придворним губернијске управе, онда си ти требао бацити Ивана Иванића Гренландског, јер си знао, да је у њега Наталија Димитријевна с Јегором Јегорићем...

зати. Сједите, господо, да још један робер одиграмо! И, отправивши зачуђеног Назара, чиновници посједали и продЈ^жили игру. }$ел>а ЈУ1ироса6ље6ић

Три Нушоћева ко(к\ада — Словодан Јовановкћ —

Докле у прпповијетци имамо Веселиновића, Матавуља, Сремца, дотле у драми немамо за овај мах никог другог до г. Нушића. Срећом тај један је плодан за тројицу, и, само ове године, он се јавио с четири ствари. Што је најзанимљивије, код њега се плодност спаја с разноврсношћу, и на пр. та четири комада којима се ове године јавио никад не би, по свом предмету бар, изгледала дјеца истог оца. Јер, та четири комада, то су Кнез од Семберије, Обичан чопек, Тако је морало бити и ЈБиљан и Олшрика. Кнез од Се.пберије окарактерисан је писцем као „историјски фрагмент"; у ствари, тај нам фрагмент много више чини утисак трагедије, него толике трагедије по имену, које постоје у нашем позоришном репертоару. Обичан чопек јесте комедија лаког, управо најлакшег тона, која се на много мјеста приближује водвиљу. Љиљан и Оморика то је опет бајка, а по потреби то би могло послужити и као текст за какву оперу. Најзад, Тако је морало бити није ништа мање него драма из сувременог живота, начињена по обрасцу француске комедије. У кратко, г. Нушић се огледао безмало у свим позоришним врстама, и могло би се без претјеривања рећи ,да он сам вриједи колико читаво коло драмских књижевника. Од ова четири комада јавној оцјени не подлежи само Љиљан и Олгорика , јер ова бајка није ни представљана, ни штампана. Кнез од Семберије и Обичан човек и штампани су, и представљани. Тако је лгорало бити само је представљано.

0 Кнезу од Семберије изашао је баш овдје опширан приказ, коме ја од своје стране не бих имао шта да додам. И ја налазим да г. Нушић није био никада срећније надахнут, него онда кад је овај комад писао. То је читава трагедија у једном чину. Г. Нушић није први који је дао примјер једне тако скраћене трагедије. Још прије њега, писци као Судерман, Метерлинк итд. наслутили су да је прошло вријеме трагедијама у пет чинова, да данашња публика није у стању да издржи трагичне ситуације које су дуге, или, ако их ипак издржи, то је само на тај начин што послије извјесног времена постане неосјетљива за њихову суморну љепоту, и да се с тога трагедија не може дати данашњој публици друкчије него у збијеном облику. Искрено говорећи, ми држимо да г. Нушићу није било ни на крај памети да подражава Судерману и Метерлинку, и да се техника Кнеза од Селгберије сасвим случајно подудара с техником Судерманова Фрицхена и Метерлинкове Незване гошће. Ја бих имао да учиним само једну замјерку Кнезу од Селгбејшје. Стил је тога комада врло јасан, а мјестимице и јак, али он није довољно поетичан. Међутим историјска епизода, која је предмет тога комада, тако је величанствена да би изискивала дикцију ако не Његошеву, а оно бар Јакшићеву. Код Обичног чопека треба хвалити основну замисао, која је у осталом тек непотпуно изведена. Основна је замисао била изнијети једну дјевојку која се заљубила у