Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 379

Ђорђе нема снаге ни да јој суди, ни да јој опрости. Он се рјешава да позове у помоћ њену породицу, као да Јелина погрјешка није ствар која се само њега тиче. Пошто се разочарала о свом љубавнику, Јела има још да се и о свом мужу разочара. Овим је другим разочарањем угашен у ње и пошљедњи остатак воље на живот. Прије него се њена породица искупи, Јела ће се повући у своју собу, и ту извршити самоубиство. ТТТто карактерише Нушићеву драму, то је да у њој, уз пркос њеном крвавом завршетку, нема готово ниједне рђаве личности. Јела је скроз симпатична. Ђорђе је слаб, али није рђав. А Несторовић је један љубавник тако деликатан и скрупулозан да Је право чудо како је имао успјеха. Ипак зато, кад су те три личности дошле у додир, десила се (1) проневјера државног новца, (2) прељуба, и (3) самоубиство. И писац за све то вели: Такв је морало битп! Он као да мисли да његове личности нису криве за то што чине, него су жртве неке „фаталности", као што се каже у Лијвпој Јелени од Мелака и Алевија. Неоспорно је да не треба великог неваљалства у људи, да је довољна и њихова обична слабост, па да се добију онаки трагични резултати, каке видимо у Нушићевој драми. Али, и пошто се учини овај уступак писцу, остаје да се примјети да његов комад није тако вјешто склопљен да ми, при крају, имамо утисак да се све оно што смо гледали одиста морало десити. И на пр. полазна је тачка цијелом комаду она проневјера државног новца коју је Ђорђе учинио. Међутим, он ју је учинио само за то да би Јела моглаживјети раскошно. И онда, питање се поставља, да ли је Јела знала да живот који она води премаша новчана средства њеног мужа. Г. Нушић би хтио да она то није знала. Јер, његова јунакиња треба да буде симпатична, а она не може бити симпатична, ако је једна распикућа. Према то-

ме, Јела би трошила много само за то што њен муж није имао куражи да је обавијести о свом правом материјалном стању. Али, ту се сад поставља друго питање: да ли је било нужно да је он о томе обавјештава? Зар она није могла то и сама увидјети? Она је без сумње знала колико износи плата њеног мужа, и ако већ није била лишена сваког појма о новцу, њој није било тешко израчунати да њена издавања премашају његова примања. Г. Нушић је предвидио ову замјерку: за то је на једном мјесту поменуо да је Јелин отац обећао Ђорђу мираз, па га послије није дао. Ђорђе о томе није ништа помињао Јели, и тако је она трошила на рачун једног мираза, који није постојао. Али да ли је и ово вјероватно? Јела је могла не знати да Ђорђе није примио мираз. Али није могла не знати каког је стања био њен отац — те се ствари навијек знају и према томе никад није могла претпоставити даје толики мираз донијела да јој је раскошан живот допуштен. Онатовећни за то није могла претпоставити што се њена вјеридба с Несторовићем баш због мираза покварила. У кратко, да би Јела остала симпатична, било је нужно да она нехотице свог мужа упропасти, а да би га упропастила нехотице, било је даље нужно, да она буде у потпуној заблуди о материјалном стању свога мужа, да вјерује да је он бар пет пута имућнији него што је. Могућност пак те заблуде не изгледа у комаду довољно доказана. Па онда, ми не видимо са свим јасно зашто се Јела даје Несторовићу. Г. Нушић је био прилично у забуни како да окарактерише Несторовића. То је могао бити или један циник који се не устеже даЈелу упјењује, или један џенглмен који даје Јели новац без икакве непоштене намјере. Сада, г. Нушић је замислио Јелу не само као часну, него и као поносну жену, и пошто је њу тако замислио, он није смио ни Несторовића окарактерисати као циника. Јер на његову прву напомену о природи оног услова под којихМ јој чини зајам, она 48