Зора

47

Бр. XI.

3 О Р А

Стр. 371

Весео Ристо, нешто му око срца топло па би из свега грла пјевао. Иђе а све мисли на Мару па му све лијепо као и Мара. И ово вече што се већ спустило над Мостаром и проређало златним звијездама, и оно плаво небо над Хумом и она брза Неретва што запљускује своје камене обале, све је то било лијепо као Мара и сад је све његово, вас је Мостар његов, јер је његова Мара. Кроз пријечке махале, пуним срцем, хитао је брзо а прва му је брига била да нађе Јову и да му све каже. Таман Ристо преко старе ћуприје, а Јово преда-њ. — Ђе си ти, болан?'— весело приступајући му рече Ристо, и удари га руком по рамену. — Ево ме! Знаш, ја сам ти данас мало забасао... Потего сам више него обично па ме, брате, ухватило. — Јово, тако ти бога — настави Ристо с њиме успоредо идући да теби није штогод на мене жао остало, кад си ми онако данас преко воље одговарао и ниси хтио са мном ићи? — Ето ти кажем, да ме вино преварило па нисам знао ни шта говорим. — Е, знаш шта је ново ? — Шта ? — Ја сам ти, брате, дао ријеч. Сад сам био код Марине мајке, па ђевојка пристала а и мати јој. — Е, да бог да сретно! — рече Јово и пружи руку Ристи а под њим ноге задршћаше; глас му некако несигуран... запиње... — Хвала ти, брате! — одговори Ристо и другови се пољубише. — Јово, прстен је у идућу неђељу. Ти знаш да ми од тебе нико милији нема, па, брате, ти ћеш и предати аманет. Ја немам брата, ти си ми брат. Позваћу и остале комшије

па у име бога, ти пред њима па предајте аманет. Јово бијаше као у полусну. Он никад тако збуњен није био, он је другу вазда искрено одговарао а сад некако нема ријечи, није јасањ, заплеће. Нешто га у прсима стегло па човјек не може да говори. Он би најволио сада побјећи од Ристе па да се никад више с њиме не састане. — Хоћу Ристо, ја ћу ти учинит љубав — с муком одговори Јово а руком таре зној са чела. — Е хвала ти, брате, а сад лахку ноћ! Иђем кући да матери кажем... X- * * Брзо прошли дани. Осванула неђеља, лијепа прољетна неђеља пуна сунца и небеског плаветнила. Просиоци се искупили код Ристине куће па пјевају. Ту је и Јово, и он се усиљава да буде весео па пјева... Обредише се здравице и просци кренуше на пут. Аманет, који бијаше завијен у црвени свилењак, носило је једно одраслије дијете. Јово је ишао напријед а остали, два и два, за њим. На авлинска врата изврвила женскадија па им честитају: „Сретно, сретно!" Мати Марина са комшијама дочекала просиоце. Почеше здравице, једна по једна а сад дође на ред да се аманет преда... Нешто се у Јови преврну; запалише му се прси па хоће да изгоре. Неки трнци са дно нога до потиљка обузимају Јову. Он би тај аманет згазио, он би га бацио у највишу дубину Неретве... Мара, та лијепа Мара, његова неће бити. Тај Ристо, кога је он тако волио, сад му је мрзак, он би заједно с њим скочио у највишу јаму. И несвјесно он се диже, ступи пред икону, прекрсти се и три пут метаниса па узе аманет, којега му додаде дијете, и стави га пред икону а за тим се опет прекрсти и три пут метаниса.