Зора

Бр. XII.

осокољен тутњавом спољашне битке, упути се онај човјек према вратима, запињући ногама о столице, ранивши се по образу и по рукама. И већ одјекиваху ударци бијеснијех сјекира радузанскијех по тврдој храстовинн, кад је Јаков отпочео био гвожђем разбијати браву, задуван и готов да га угуши силно лупање срца од жалости и туге, која му је снагу разбијала; дивљијем огњем у очима и ранама, што га вријеђаху и из којијех низ кожу тецијаху врући валови. — О св. Панталеоне! О св. Панталеоне! — Повнкаше с поља промукли гласови дружине његове, кад видјеше да се врата полагано пригибљу, умножавајући навале, јурише и ударце сјекира. Кроз дрво чуо се тешки прасак тјелеса, што су падала; — сухи удар ножева, када би приковали гдјекога за бубреге. И велико неко одушевљење попут онога, којег божанска моћ улијева у јунака у борби за ослобођење домовине, врело је у онијем скотовима. V. Послије задњег напора отворише се врата. Радузани насрнуше урнебеснијем ускликом побједе, прелазећи преко љешина, теглећи сребреног свеца к олтару. Жива свјетлост одсијевања провали од једном у ону тмину црквене лађе; заблиста злато на свијећњацима, а горе на више просијаше цијеви од оргуља. У ономе плавоме сјају, што је кад и кад трептио од ватре са оближњијех кућа, отпоче друга битка. Заплетена тјелеса котрљала су се по опекама, не растављаху се више, већ одскакиваху скупа тамо амо, гурањем и ударањем једна о друга

Стр. 407

свршаваху испод клупа или на степеницама капелица, или код углова исповједаоница. У оној подигнутој шупљини куће Божје све јејасно одјекивало: ледени звекет гвожђа, које је у месо упадало и које је клизало по костима; јаук у животном уду рањенога човјека, шкрипут лубање, кад би је тешки ударац разбио; запомагање и кривњава онога, који неће да умре; велика радост и весеље онога, што би успио, да убије непријатеља. Благи готов ишчезли мирис од тамјана уздизао се поврх борбе оне. Сребрни идол још није био достигао славу на олтару, пошто су му непријатељи пријечили приступак. Јаков на више мјеста рањен непрестано млатио је косом, не хтијући уступити педаљ степенице, коју је најпрви освојио био. Не остајаху већ двојица да придрже идола, огромна бијела глава врдала је као кад се ваља пијана машкара. Маскалићези помамно су бјеснили. Св. Панталеон живом звеком и трепетом превали се тада на тле. Чим Јаков поскочи, да га поново дигне, вражји неки страховити човјек ударцем косјера обори непријатеља на леђа. И два пута овај устаде, а друга га два ударца опет обалише. Крв му је прскала по цијеломе лицу, по прсима и по рукама, па ипак не хтједе попустити, већ настојаше опет јуришати. Кад видјеше онолику дивљу упорност три, четири, пет говедара заједнички прободоше му утробу, одакле искочише цријева. Фанатик паде наопако, удари шијом о сребрни кип, преврну се за тијем по трбушке, лицем удари о метал, отегнутијем мишицама, згрченијем ногама. И тако погибе св. Панталеон. /кубо Ј{ер. Тјлачић

3 0 Р А