Зора

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 409

Биографија кратка, живот без много авантура, али за то више посвећен раду, посвећен препороду словеначке литературе. Јер он је први словеначки пјесник, којега су потпуно занијеле идеје просвијећеног Запада и који их је умио згодно употријебити и пресадити међу свој народ. Он је свога претходника Водника, који је са мање среће започео прије њега исти рад, далеко наткрилио и премашио, јер он је истом прави творац поезије новога правца, која је основана на темељу народних пјесама. Монах Водник није никад могао онако схватити важности чистог народног језика и значаја модерног правца у литератури као слободоумни лаик Прешерен. Боравак у Бечу бијаше од пресудна значаја за душевне аперцепције пјесникове. Ту се упознаје он са пјесником Челаковским, који му у срце усађује љубав према цијелом Словенству и у којега се друштву упознаје са идејама Запада и реорганизаторским радом у књижевности чешкога народа. Ту постаје он учитељем грофу Антону Ауерспергу, који је касније познат као знаменит њемачки пјесник под псеудонимом Анастазије Грин, те бијаше у стању, да свога благодарног ученика одгаја у свему ономе, што је и његову пјесничку душу заносило. Они заједно читају историка Валвазора, па се обојица одушевљавају љубављу према маленом и патничком словеначком народу, који се смјестио у живописне крајеве романтичних Алапа. Ту се упознаје и са славнијем Копитаром, који његовој младој души даје директиву, даје очинског савјета у његову раду. Јер још за доба ђаковања сакрива Прешернов џеп читав свезак нјесама, које млади пјесник са страховањем доноси Копитару на оцјену. Строги се и немилостиви Копитар, наравно, није могао занијети ведром и живахном поезијом његовом, за то и савјетује пјесника, да их за неколико времена остави на страну, иа онда да их исправи и објави. Он је тај савјет тако послушао, да је све те пјесме, осим

њих три, предао пламену. На даљи пјеснички рад потицао га је пријатељ Челаковски, који је за процјењивање душевних способности младога пјесника био далеко увиђавнији а и иозванији, него ли сухопарни научник Копитар. Познанство његово са прогнаним Пољаком Коритком упознаје га са пољском литературом и открива му љепоту народне словеначке поезије. Овај пољски патриота бијаше у словеначком народу нашао своју другу отаџбину, те се посветио сакупљању и изучавању словеначке народне поезије, хтијући да се ма каквим год јавним радом одужи гостопримству словеначком. Народна је поезија толико занијела Прешерна, да се и он сам одавао на сакупљање њезино, а утицај њезин види се већ јасно у првим његовим радовима. Од велике је важности било гго пјесника и друговање његово са образованим библиотекаром љубљанским ^Јопом, који је познавао многе европске језике, те стајао у преписци са свима знаменитијим људима, који су се интересовали да дознаду шта о словеначком народу и његовој литератури. Пријатељујући с тим људима Прешерен је далеко раширио хоризонат свога душевног свијета и доста рано започео своју пјесничку дјелатност, али се у јавности није нигдје показивао. Пред суд књижевне публике није хтио да ступи неспреман, незрео. Осим познавања домаће народне поезпје студирао је он још и претходнике своје Водника и Равникара. Челаковски га је упознао са чешком, а Коритко са пољском поезијом, јер одатле датирају они његови пријеводи Мицкијевића. Познавао је добро класичну литературу старих Грка и Римљана, а исто тако и модерну њемачку. У својим романцама и баладама угледао се на њемачке пјеснике, преводио је Биргера, а особито му се свиђао Хајне. Али покрај свега тога његов једини љубимац бијаше и остаде Петрарка, којега сонети — а ту му је највећу услугу чинио његов пријатељ полиглот Чоп — нађоше у његовој осјетљивој души дивна одјека.