Зора

Стр. 42в

3 0 Р А

Бр. ХП.

понор. И тако он остаје у Зрачице и она је увјерена у његову љубав... Ту бочицу животворне водице налази вјештица Чемерика од чије ћерке ју је измами, Оморичин отац, стари гатар Девесиљ, који с пастиром Зораном тражи своју кћер и тако сам отац поврати јадну Оморику у живот, која послије пође за Зорана... Љиљан је остарио, није више био погодан за љубав и он прима свој отпуст од вјечито младе Зрачице. Потурајући се од немила до недрага, дође, у добар час, једној кућици, коју је цар, његов отац, поклонио Зорану и његовој жени Оморици. Сад тек осјећа ужасан бол за промашеном срећом, кад сагледа срећна Зорана са својом срећном женом и њиховим сином, коме су, из захвалности према цару, дали име Љиљан. Тада се истога дана ту уврати и престари отац Љиљанов да се одмори, који је годинама лутао од крша до крша, од дубраве до дубраве, од села до села, од града до града и тражио својег блудног сина. И нан1авши га ту, он се врло зарадује и одмах преда својем сину скиптар, али Љиљан не прима то тешко бреме на своја изнурена плећа, него своју царску власт уступа пастиру Зорану, а он са својим оцем одлази у долину мира. вјечнога мира, у којој се не зна ко је просјак, а ко цар... Ето то је сиже, костур бајке, који је претрпан непотребним детаљима, па је тиме сасвим утонуо у врло дебеле слојеве излишности. Ја сам с великим несрпљењем очекивао дан, кад ће се приказивпти ова бајка, јер сам се ја надао, да ћу још једном проживјети слађане тренутке, као давно, давно, кад сам с неописаним нестрпљењем очекивао да се почне хватати зимски сутон, па да крај топле пећи и у полу тами, чујем онај тихи, мекани и сладак глас бабин, којим нам је причала заносне бајке, које су све почињале са: био једном један цар и царица, па... Надао сам се и то с правом сам се надао, јер је и музика узела удјела у бајци, да ће

ме она за час узнијеги над овом јадном земљом, над боравиштем безначајних ситница и значајне пакости, злобе, хипокризије... Али сам се ужасно преварио у том својем надању. Мјесто да нам Нушић пружи бајку кратку као сан, а лаку и наивну, као дјечја фантазија, мјесто да нам пружи бајне снове нашега ранога дјетињства, мјесто да нам музика помогне да се уживимо, занесемо у оно доба, које вјерује у те чаробне бајке, он нам је пружио пет ужасно дугачких чинова, пружио нам је безброј непотребних дијалога, хрпу излишних ситница и крупница, пружио нам је палицу, којом ћемо у часу разорити све те лијепе снове, као танану пређу паучине. Ја бих волио, да нам је он причао о змијском цару, о крилатоме змају и аждајиним дворовима, него што је на два три мјеста, неспретно уплео сасвим модерне (али зато не опште) рефлексије о љубави, краљу и народу, које би свуда биле прије на мјесту но овдје. Једном ријечи: он нам није пружио бајку, какву је сви знамо, него позоришни комад у који је по мало уплео и бајку. Наравно, да му је ту много помагао и Бињички својом, бар за нас, тешком музиком, пуном познатнх мотива, који ђаволски много подсјећају на Вагнера. Ето потврде за оно моје мишљење, које сам изнио, пишући о његову комаду Тако је морало бити. Нушић не треба и не смије напуштати онај пут, којим је пошао у том својем најбољем комаду. Он нас је сам натјерао, да од сада од њега врло много очекујемо, ако неће опет он сам да нам докаже, да је оно створио сасвим несвјесно, сасвим случајно, као што, често пута, и људи, без велика талента, понекад случајно што врло добро створе. У осталом и сама његова хумореска Шопенхауер , у којој је онај очев тип умјетнички, ириродно и поузданом руком оцртан, доказује, да он треба да остане међу нама и да црта само из бездна наше садашњости. За бајку треба бујна, врло бујна Фантазија, глатки и лаки лирски стихови или лака наивна лирска проза. А