Зора

Стр. 24

3 0 Р А

Бр. 1.

рава себи силне народе, мисли да његови топови сију по земљи благослов! Таком мјером не измјеристе, нити ће ико измјерити наше пјеснике и само у том смислу вриједи она ријеч да какви смо ми Енглези, Руси, Нијемци, Норвежани онаки су нам и Бајрони, Толстоји, Гете и Ибзени. У другој прилици ми се с поносом лупамо у прси и говоримо: Србин је ово! свијесни да у нама има нечега што друге премашује. Није то само фраза и срећа је наша што не мисле сви да смо ми ниски, мали, незнатни да осјећамо као људи, живимо и радимо као људи. ЛаКо се каже и обрне примјер оних љествица у најплићу бесмислицу. Нијесу нам умјетници добри, а овамо знамо какви људи онакви нам и умјетници! Да, али какви смо ми и зна ли она маса што капа радећи, да је она нешто друго него маса створена да капа радећи ? Колика би вијекова протјецало док би се у души масе те зачела мисао, ослободилачка, мисао да је нешто више од аутомата! Али у непрекидном додиривању и трвењу с околином муња кресне. Човјек се уздигао нада све створове, што је реагирао на сваки надражај. И кад се данас на све стране проповиједа на супрот чисто контемплативном, посматралачком животу, живот борбе, рада и акције 1 — то је за то што се осјећа да се за два вијека интензивног рада више створило него за шеснаест вијекова контемплације, чистог посматрања и хришћанског црквеног учења о одрицању од живота. Умјетнички геније Шекспиров створио је у Хамлету пријелаз једне фазе у другу. Чисто посматрање га не занима, он је етичко биће, друштвена јединка која осјећа потребу рада, али нема воље, ни снаге да савлада препоне. Ја мислим да је књижевност нашу све до Војислава карактерисао тај чисто по-

1 Види, да и не спомињем Толстога, Јоћп Епвкт, на пр. чланак Јована Скерлића у 3-везди и помисли на силан покрет међу енглеском, норвешком, белгијском акад. омладином, која мисли о дужности својој према цјелини, друштву!

сматрачки, тако рећи сиграчки тон. (Карактеристично је на пр. да се у нас слобода воли зарад слободе а не што осјећамо да нам је потребна, да без ње не можемо живјети! То се показало и у пошљедње вријеме, а тако је и сдругимлијепим и звучним идејама!) Пјесннци се наши одљубили, оцијепили од живота, створили себи засебни свијет, свијет уживања у посматрању лијепих облика, сновању снова, стварању чардакова ни на небу ни на земљи. Ко је иоле познат с психологијом умјетности, пристаће овдце уза ме. Војислав је за мене не отмјен пјесник, колико наш Хамлет, пријелаз из те поезије посматрања у поезију проповједања, апостолског позива. Тај пријелазје у животу народа потребан као и у животу појединаца, као што се Фауст не може замислити без Вертера, тога „грађанског Хамлета" (е1п ћиг^егКсћег Нат1е1). „И у чему ]е значај Лазаревића, ако не у том што нам је људе тога пријелаза онако дивно сцртао, да их, тако рећи на улици познал1о! и А у том је језгро развитка наше књижевности: у тој тежњи да се прво позна оно на чему се хоће нешто да зида народ и његова душа, његов живот! Да, прије него што се хоће да потенцује, мора се имати нешто, што ће се потенцовати. Потенцовао се у нас патриотизам толико да је прогутао свако друго осјећање 1 и остао ипак неодређена жеља! Нигдје се није оволико патриотисало, као код нас — и тако на празно. Ја не знам за што не бисмо с толико исто заноса потенцирали љубав према народу, с колико смо заноса заљубљивали се у златне куле и градове Велике Србије! Лакше је фантазирати, него не дати ником да „непонижену нашу сироту" понижава и баш за то што је лакше, није

1 Љубим те, љубим, душо Љубим те, рају мој Ал осим тебе никог До само народ свој! и шта Вуловић види у тим и таким стиховима!