Зора

Стр. 56

3 0 Р А

Бр. II.

Вукоту, Драшка? То, опет, нису главари који се непосредно могу обавестити о стању у земљи, они управљају (ако т. ј. ова четворица уопште и управљају) већим административним јединицама него што су племена а тек они који племенима управљају (а то су кнезови), могу тачно и непосредно знати како стоје братства. 1 Тако у нас, тек кметови могу знати породице свога села, а не срески и окружни начелници. Кнезови су, дакле, старешине племена, они познају своје људе, они ће знати колико у сваком братству има потурчењака, колико их њихова братства воле, шта би братства радила да који од њих погине. Кнезове, дакле, треба владика да пита. Али јесте ли приметили да на овој скупштини немакнезова? Јесте ли видели да од оних лица која говоре (а ми смо их сва изређали) ни један није кнез? И видите ли, према томе, да владика на овој скупштини нема кога питати и да још не може растерати своје бојазни? Видите ли, да ова скупштина доиста не може имати резултата и да је њена неактивност њеним саставом показана? 2 Да је наше објашњење згодно, види се и по појави која за овом иде, оној где је насликана скупштина о госпођину дне (на почетак њен мислим, пре доласка потурица). На тој скупштини има кнезова и зато је на њој нешто и свршено. На њој сви говоре о истрази, најпре сви главари а после и сам 1 У раду Г. М. Драговића о Василију Петровићу, митрополиту црногорском (Црногорка, 1884, бр. 15. стр. 125) цитирано је једно писмо Василијево у којем стоји: „Главари од нахија у ЦрнојГори зову се војводе... Над племенима владају кнежеви." Шта су сердари били, не знам; ако су уопште управљали чиме, немогућно је да су мањим јединицама него кнезови. Што се, понаособ, сердара Јанка тиче, сетимо се да његово сердарство није потврђено народном песмом. 2 Рецимо чак да кнезова има, да су нема лица, па ипак, кад владика не разговара с њима, то је за наш случај готово као да их и нема. Ми ћемо, у објашњење овога, да допустимо чак и то да се владика није још сетио да их пита, или још не осећа праву потребу за то, још није извео на чисто своје идеје, још је само у емоцији и љутњи.

владика. На њој, и то требе приметити, прва реч коју владика каже, на кнезове је управљена; први и једини одговор који владика добија, од кнезова га добија; једину бојазан коју владика има, кнезови му је отклоне. Јер оно: Слушај Вуче, итд., и оно: Што се мрчи, итд., и оно најпосле: Удри за крст, итд., и уопште целу ту појаву треба овако схватити. Не говори владика зато да целом скупу каже своју бојазан, него да запита кнезове шта они мисле о последицама устанка; не одговара му на питање макар ко, него један кнез, и то кнез Раде, његов брат рођени, онај дакле који му сме рећи најслободније; и најпосле, не одлучује се владика после примедбе Вукотине, него после одговора Радова. Владика ту просто пита кнезове колико се има бојати од братстава у којима су помешани хришћани с потурчењацима; кнез Раде је тако сигуран у њихову свест и пристанак да му, врло опоро и скоро презриво, пребаци и како на то сме и помишљати; и владика, после тога, хоће устанак као и сви главари. Друга скупштина, дакле, објашњава прву, и наше тумачење је тиме .добило једну потврду више. Ако нам ко ипак приговори да је наше тумачење натегнуто и да је Шегош, ако је .тако замишљао ове две скупштине као што их ми тумачимо, могао јасније изложити ствар и уопште више прецизовати своју мисао, ми, пре свега, упућујемо читаоца на оно што смо раније рекли о јасности и прецизности Његошевој, а после и најош једну околност. Мени, наиме, све изгледа (и ово је, ако хоћете, друго тумачење појаве) да је прва појава у Вијенцу више увод у дело него почетак његов, више пролог пред њим него прва сцена у њему, као што ми, у осталом, крај Вијенца (Мандушић и владика) изгледа епилог. У тој првој појави Шегош није хтео само дапредстави први моменат радње, него је хтео да јој да и шире значење, већу важност, опсежнији карактер и да је доведе до ступња једне синтетичне експозиције целога спева, ако се тако може рећи.