Зора

Ср. II.

3 0 Р А

Стр. 61

какву акцију која се обелодањује у појави бабе) и коме је владика онако опоро отписао; њу је он послао, подстакнут можда баш нарочито тим описивањем, да помути Црногорце, да их завади толико да се међу собом покољу и да на тај начин, забављеним својим унутрашњим злом, немају кад да мисле на истрагу потурица; и она је то; мало по мало, и учинила. Везир је, дакле, дознао за истрагу и почео већ своје махинације да је спречи. А што је везир дознао и почео, то није индиферетно по Црногорце. То мора имати утицај на радњу њихову. Кад вам непријатељ прозре планове, то је увек један од осудних момената за вашу акцију. Онда вам остаје само крајњу одлуку да узмете, да и рукама и ногаме уђете у посао. Шта владика чини у том случају? Чекајте да видимо шта је досад чинио да такав моменат спречи. Јесте ли приметили да се, до овога призора, цела акција црногорска држи у тајности? Погледајте само како су се скупштине држале, јавно или тајно. Ето, прва скупштина је сазвата на Тројице, на дан празника, на дан једног сабора народног, једне преславе црквене. Мићуновић изрично каже за тај дан: „и без тога (без нарочито сазване скупштине) ово нам је слава на коју се врсни момци купе." На тај дан ће се народ, и без владичина позива, скупити и владика је зато и изабрао такав дан да Турцима не падне у очи скупштина, да не примете договарање, да скупљање народа припишу празнику а не чему другом. Тако су и у нас, у нашем устанку, први договори бивали увек на дан великих празника, и из истог разлога. Па онда и друга скупшгина, госпођинска, показује исту бригу владичину да одржи ствар у тајности. Скупштина је сазвата, каже се изрично, „под видом да мири некеглаве". Потурице које на скупштину долазе, одиста тако и разумеју циљ њен. Аџи Али Медовић мисли да је дошао да мири завађене Велестовце и Ћеклиће, Бајице и Алиће. Скендер-ага се чуди што је пита-

ње о „превјери" потурица и изишло на дневни ред.' Али да оставимо то што је владика крио заверу од Турака, он је крио понешто и од самих Црногораца. Видели смо раније како главари не знаду зашто Драшко иде у Млетке, и објаснили тим што је владика такве ствари и од њих крио. Још више је крио од оних који му за заверу нису били ни потребни, од игумна, на пример, и његова ђачета. Ено, игумна, на бадње вече, у тренутку кад се бој бије, ништа не зна о боју; он пита владику где су му она два Новака и Пима, телохранитељи његови, и што није дозвао својој кући Мартиновиће да га за ове празнике причувају од Турака, а не зна да су сви ови отишли да се бију, сви, како Мартиновићи тако и телохранитељи (в. последње коло); зато и јесте он онако весео, зато и пије, и наздравља, и поје уз гусле. Па ено, после, у идућој појави, на Божић кад му ђаче каже како је чуо пушке и како мисли да се „негђе бој крвави бије," игуман му не верује никако: какав бој, за бога! то пушке пуцају као и увек на Божић, па одјечу пуцњи о оно брдо које, каже, и није за што друго него само да одјекује, да понавља што чује, као папагај, „како једна прекоморска тица." Владика је, дакле, непрестано крио: крио од Турака, од главара, од осталих. Али су Турци ипак прокљувили заверу. Најпре, поглавари њихови, враћајући се са договора с Црногорцима, морали су увидети да овима није стало само до помирења Велестоваца и Ћеклића. А после, Мустај кадије, који је у осталом био и на договору, морао је видети, кад је са сватима пролазио, да сакуп црногорски још једнако траје, и да ту одиста има нешто озбиљно. Турци су, дакле, прокљувили ствар, и овамо онамо, ствар је до-

1 Ја одиста само овако схватам говоре ова два потурчењака. Г. Регаетар, међутим (увод, 13) објашњава Медовићев говор као да овај хоће да заведе разговор у страну („хоће да другијем чим забави главаре") и налази код њега лукавство а код Скендер-аге охолост.