Зора

Стр. 64

3 О Р А

Бр. II.

од оних које је, у осталом, сваком дозвољено у једној малој мери употребити, да развесели читаоце на пример епизод гробара у Хамлету, а да та мера ништа не оштети радњу, и то су: оно кад главари хватају јаребице, кад Мандушић казује своју љубав у сну или прича владици о боју код Радунове куће, епизод попа Мића најзад. 1 Ми у њима нећемо ни тражити везе. Доста нам је и ово па да закључимо да је Његош, како у појавама тако у епизодима, увек с;шкао истрагу, никад не сметао с ума велпки догађај који је хтео прославити. И, чекајте јер ми још нисмо свршили и још имамо доказа за овакав закључак, није Његош то само у појавама и епизодима чинио. На другим местима, на онима која по природи својој морају бити удаљена од главног предмета, у очевидним дигресијама и умецима дакле, па је Његош ипак, ма колико то изгледало чудно, прослављао догађај Бадњега вечера, мислио увек на истрагу. У колима, на пример; да прво њих поменемо. Кола су баш умеци, баш одвојени од предмета јер описују догађаје раније од истраге; па ипак. Погледајмо само шта су теме њихове и како су распоређене, па ћемо одмах увидети зашто су ушла. Прво коло пева о старој држави нашој и Косову, друго о Иванбегу, треће о Станку његову сину, четврто о инвазији Шенђеровој из 1623, 2

1 Љ. ст. 188-197; 1253-1307; 2055-2092; 2737 па до краја. За епизод кад главари хватају јаребице, имам једно објашњење, али је врло слабо. За последњи епизод (Мандушић и владика) не знам шта да мислим. Је ли то епилог као што сам горе рекао? Или слика једног чаркања, чеговања, гериле, која се још води по оној кршевитој Љешанској нахији, кад је прави бој престао у оним нахијама у којим се истрага одиста збила (катунска, ријечка, црмничка)? Је ли та герила реална слика или у њу треба Фигуративно узети, као епилог схватити? 2 Овај се догађај у ствари десио 1690. То данас знамо по испитивању Милаковића (Историја Црне Горе, стр. 87); пре њега се знало само за 16^3 годину како је владика Петар I у својој историји забележио (Грлица, 1835). Пошто је, међутим, Милаковић објавио ово своје испитивање први пут у

пето о опсади Новога и битке на Каменом пољу из 1687, шесто и последње, најзад, пева догађај Бадњега вечера и плете венце Мартиновићима. Теме су све из црногорске историје (овде убрајамо и ону из првог кола која припада историји свију Срба, дакле и црногорској), распоред је њихов хронолошки. Значи, цела црногорска историја је представљена у колима, сви главни моменти њени, од косовске прошлости до ослобођења црногорског, од 1389 до 1702. И сви ти моменти иду један за другим, нижу се лепо и поступно, док не дође до последњег којем је спев и посвећен, који је све и сва у њему, најважнији међу њима. Сви њему теже и у њега се сливају као што се планински потоци сливају у једну велику реку. Истрага је крајња тачка црногорске историје, она је величанствено завршује, она је круна њена. То је мисао која се у колима види, то је Његош хтео посредством њих да покаже. Нису кола залуду ушла у Вијенац. Није Његош хтео да прослави догађај само у радњи В и ј е н ца, него и у оном што је ван радње његове; зато је кола унео. Он је нарочито пустио да ранији догађаји кроз кола теку док главни догађај кроз сцене протиче, и да се они доиста заврше њим, и баш у тренутку кад је овај и овамо крају приведен. Све је срачунато на апотеозу великог догађаја: сви остали догађаји имали су у њега да се слију, сви њему да даду рељефа, да му послуже као величанствена позаднина 1 . И није Његош само кола употребио да то покаже; и на дру-

својој Историји која је изишла 1856, дакле после смрти Његошеве, то Његош није ни знао за њега него се држао владичина казивања. Како се нас тиче само Његошево знање и схватање, то смо и ми само ову годнну узели у рачун. 1 Г, Решетар (Увод, 53) такође тражи смисао у распореду кола, али га налази на другој страни и не чини то ради овог питања. Он, наиме, види да „свако коло, онијем што се у њему пјева, одговара оному што у песми бива и ојачава печат што га чини на душу читаоца." То ми не изгледа врло тачно