Зора

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 97

Долазио би јој свако вече. Стрина би у буџаку плела чарапе и зевала. Он би држао памук на рукама и смешкао се а она мотала клупче и певала. Па би онда нешто шаптали. Па смејали се нечем. Па се очима гутали Са торња избило би десет. — Ех, каже он, — лаку ноћ, душо! Њој се зажаре образи, усне се слатко развуку а јагодице се укажу на образима. — Лаку ноћ! Па га испрати до врата. Па онда опет нешто шапућу. Дрхтавим гласом шапућу. Дуго, врло дуго и озбиљно. — А шта она каже? — пита он. Мислио је стрину. — Каже: тежак је живот. — Дабогме, — каже он, — тежак. Свакој је стрини живот тежак... А као загпто је свакој стрини живот тежак, то ни он сам не зна. — Знаш, — каже она, — стрина због себе . . . — Удесићемо, — каже он, — све ћемо удесити. .. Стиштејој руку. Срцаим чудно бију. — Лаку ноћ . . . — Лаку ноћ ... Она је вирила из врата за њиме у мрак дубоко. Он се освртао. * * * Седели су при столу. Он је држао писаљку у руци. Она је отварала рупице на кошуљи. Стрина је натакла неке, неспретно уоквирене, наочари на нос и плела чарапе. Прва пленарна скупштина за прорачун будућег брачног живота. Ваљало је са циФрама некако и љубав у склад довести. — Дакле, млеко, — каже он држећи писаљку на устима, — колико за млеко ?

— Ето, —■ каже стрина оставивши плетиво на страну и гледајући преко наочара, — литра на дан. Ал... — Не, не, — упаде он стрини у реч, — ја не пијем; никад; ја вам, ето у опће рећи не пијем белу каФу... — Знам, — каже она, — ал, мислим, не можете тек гладни .. . — Како гладан ? Нема ништа гладан. Попијем на пример црну каФу. Ето. Тек само ради пушења. Ја до подне никад... А лагао је. Колико је пута, око првог, појео гулаша и чварака на пример. И пива је пио. — А, ми имамо изврсну млекарицу, — отпоче стрина. -— Пре, некако, узгрушало се . .. Чудим се... Није то наше млеко... Ни дај Боже... „Јелка", рекох, „какво је то млеко?" И сад стрина поче на дугачко и на широко да распреда о млеку у опће. О кајмаку је на по се говорила. 0 скорупу како се скида. Завршетак је био: — Добро млеко не сме се прогрушати. Никад! Стринама у опће нема смисла опонирати. А што се тиче и млека и кајмака, њему је, најпосле, свеједно. Грушало се не грушало се њему је главно пита с месом. ■—• Не, — уплете се Јелка, — не иде то тако. Све ми се чини, то се, у напред, неда никако израчунати... — Тако је, — потврди и он оставивши писаљку на сто, — у напред се ништа не може. •— Најбоље је . . . Па онда поцрвени као турчинак. Хтела је, по свој прилици, рећи: најбоље је венчати се . . . — Да, — каже и он погледавши је збуњену, ■— најбоље је... И он застаде и не рече шта је „најбоље". А знао је шта је најбоље. Најбоље да се узму.