Зора

Стр. 98

3 О Р л

Бр. III. и IV.

— Ех дјецо, — стрина је ову реч већином јужним дијалектом изговарала, — друго је љубав а друго циФре. — Хм, — каже Јелка. — Љубав је — љубав, — додаде он уобичајеним нагласком каква аФОризма. — Да, — дочека стрина и чудно погледа преко наочара, — циФре су — циФре. (Баш као да је она измислила Пигорино правило!) И разговор пређе на циФре. Стрина је била врло опширна. Напослеку се заврши и ова тема о циФрама, са једном врло озбиљном тврдњом, да у гурабије треба много меда па да буду — гурабије. — Кад их ја умесим, знам да су гурабије. — Ах што стрина уме гурабије, — поче и Јелка да хвали, — чудо! Он се смешио. У напред је уживао. О Божићу, на пример, тако, па мота гурабије, залива их вином и љуби се са Јелком. Загризе мало гурабије, гуцне из чаше па се пољуби са Јелком. Па опет загризе гурабију, опет сркне, опет се пољуби. И све тако. После се окане гурабија, па само сркуће и љуби ее. — Хе хе хе хе! 0 циФрама није више било речи. Он и она су шапутали. Задиркивали се. Тукли се по прстима. Са торња би опет откуцали сати. Срца би закуцала. Руке се стисле. — Лаку ноћ! — Лаку ноћ! Она је вирила из врата за њиме у мрак дубоко. Он се освртао. * * * — Па зар ја морам пушити? — каже он држећи памук на рукама и пиљећи њој у очи, у уста, у младеж... Не морам ја пушити... Ни мој доктор

не пуши . . . Има много света што не пуши . . . Само рекнем: Игњате, ти од сутра не пушиш, и — крај. Игњат од сутра не пуши. А то није истина. Он је већ сто пута говорио: Игњате, ти од сутра не пушиш, и — Игњат је и опет пушио. — Нећу, — каже она, мотајући клупче и одмршујући сваки час памук и дотичући се тако његових прстију, — нећу ја, — каже, — да због мене... А њему онда мило. — Само ако ја хоћу .. . Мени то часком ... Па онда каже: „Марке... Ето на пример марке, ситница једна, а и то је рубрика." — Стрина опет сваку ситницу!... — Ја, — каже он, — чудна ми чуда марке! И други свет лепи марке на писма па опет живи. Писма се и не шаљу без марке. — И, напослетку, ми пишемо на карти. Знаш, опет, у полак је... — Да, -— наставља он, — једноставно пишемо само на карти. Неколико речи па ето! . . . И најпосле, — каже, — зар ја морам коме писати? Ја и овако слабо коме пишем. Просто, једном за свагда, закључим па ником ништа. — Само ћу ја, знаш, Даници; обећала сам кад се удам, само ћу њој... ■— Их, — каже, — чудна ли чуда! Дабогме да ћеш писати јој. И ја ћу јој писати. — И онда, молим вас, не може се то никако у напред ништа . . . Они су загазили већ, од прилике, у оне љубавне воде кад се у говору меша час „ви" час „ти". — Дабогме да се не може. А може се. Стрина је овде имала право. — И ко се још тако женио и удавао на пример ? — Нико, — каже она, — нико.