Зора

Стр. 102

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

да ће умријети, па је све плакала и говорила: „ништа не би желила, него да Милан сврши школу и да га видим к'о господина". И ми нијесмо имали ништа, ни паре једне, те ја четири ноћи нијесам спавала и шила сам туђе ствари да купим лијека. .. А мајка је једнако мислила на те. Вели: „има ли Милан пара? Он, јадник, можебит гладује а ја трошим на лијеке . . ." И није шћела пити лијеке, док јој нисам рекла, да ћу и за те зарадити . . . С тога сам радила још неколике ноћи и пуно сам назебла .. . И откинуло ми се нешто у прсима, па сам бљувала крв . . . Лежала сам четири дана, ама сам се опет подигла и свршила радњу . . . И сада ти шаљем ово . . . Бога ми немам више, а брже ћу ти опет послати . . . А мајка све вели, да је то мало. И вели, да ћеш ти бити велики господин и да ће те свак почитовати, па све плаче од драгосги... И ја плачем и све молимо Бога да ти даде здравље и да научиш школу . . . Јављам ти, да се оженио Стојан Илић и узео Соку Гашанову. У Петра Брке умрло дијете, а у Николе Јованова родио се син. Мирко Јоканов изгубио теле, па отпшао да га тражи, а амиџин Саво купио чибук и лулу, јер сада смије пушити пред амиџом. Сви те поздрављају, а мајка највише. Она ме све гледа кад ово пишем, а ти знаш да она не зна читати. Каже: „хоћу ја да гледам писмо, што ће га Милан узет у руке".. . И пољубила је писмо макар пет пута и пољубила сам га и ја и шаљем ти хиљаду поздрава. Твоја мила сестрица Јела. Милан остави писмо на сто, а петицу у џеп. — Петица је у писму најпаметнија, — рече. Мостар

Таленат без фрака — 01да ^оШгиск тг неком париском булевару сједила су, ^ одмах до прозора, за дугачким мраморним сточићем три господина, пушећи и разговарајући се. Један је од њих држао у руци новине УКил Блас, и прелијетао извјежбаним оком прву страну листа, поглавито ступце који бјеху посвећени модерном париском животу. Други је задовољно сркао апсент, и кроз своје златом опточене наочаре посматрао свијет, који је улицом врвио, добацујући час по своме сусједу, неком преживјелом младићу, по коју пикантну примједбу. — Славе му! Баш је срећан! — повика наједанпут млади човјек, остави лист, и запали угашену цигару. — Ко ? — упита равнодушно господин који је сједио одмах до прозора, и пусти густ дим из цигаре. Онај преживјели младић дохвати лист, па махнувши главом на фељтонске ступце, и почешавши се танким штапићем иза увета, додаде: —• Ко други до ви, драги Калмете! — Мислите на мој роман! — одврати услужно господин са наочарима. — Хм, прилично се чекало на његово издање; али што не учинише мојих шест званичних похода уредништву листа, то учини моја козерија са госпођом шефа уредништва, с којом се упознах прије четрнаест дана у неком великом друштву. Дивна жена госпођа од П ! Пала ми је одмах у очи њена природно плава коса — и ванредна тоалета! — Каква тоалета? — упита љубопитно младић, и извади елегантну џепну књижицу из свог горњег капута. — Не трудите се, Додолфе, — смијао се Калмет, — тоалету сам, како се само може замислити, већ описао и послао у Фигаро и Голоа. — Изговор, —• одговори жалосно Додолф, — ја сам предузео извјештаје о тоалетама и салонима.