Зора

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 103

— Знамо, — уплете се и Ривијер, но кад описујући неку страну тоалету дижемо углед своме листу ; ту онда нрестају колегијални обзири. Знате, како се каже: сћасип ргепс! воп ћ1еп ои Д 1е 1;гоиуе! — Да, да, разумијем! — уздахну Адолф од Рабајака, кога зваху Додолфом што изгледаше још као дјечко. — Да бих вас задовољио, драги Додолфе, одвешћу вас грофици К , продужи Калмет поправљајући писаљком погрјешку у свом фељтону: — грофица ће давати велику уепЂе <1е сћагМ, гдје ће бити цио Париз заступљен. Ви ћете за цијело ићи, Ривијеру? — Разумије се. Наумио сам да саставим позивнице у старом француском стилу, па кад уз то купим мало цвијећа за неколико лујдора, могу насигурно рачунати, да ће се, помоћу контесином и њених интимних пријатеља, мој позоришни ком&д у једном чину идуће сезоне престављати пред одабраном публиком и новинарима. — Дакле, Додолфе, будите само издашни, па ће вам контеса К као и остале даме, којима ћемо вас преставити, заказати састанак код самих набављача својих тоалета, те ћете тако имати прилике да их у самом стоваришту видите! — Сретни Адолфе, пусти замак од Рабајака отвара вам свуда кредит. Дакле, не треба ни најмање да вас плаши обична уеп!;е с1е сћагће! — узвикну патетично Калмет. — За сада не, — прошапута једва чујно Додолф. ■— Ни послије. Оженићете се богатом нашљедницом, која ће се срећном сматрати да се назове госпоћом од Рабајака, нарочито ако за опште признање своје љепоте и тоалете буде захвална своме будућем супругу! : У том тренутку приће столу неки млад човјек, и рекавши немарно „РагАоп, тев81еиг8!" лати се новина, које лежаху једно на друго на крају стола. — Ћепв, Реми! Једваједном! —повиче изненађено Калмет, и стави своју њего-

вану руку на извјештали рукав млада човјека, при чем овај инстиктивно устукну. Као да му овај неочекивани сусрет не бјеше пријатан; лако руменило осу се по мршавим и упалим образима, и он брзим покретом руке увуче своје отрцане манжетне у рукаве. Послије неколико ријечи хтједе се извинити и удаљити из локала, али га зауставише Калмет и Ривијер. — Вашим се присуством морамо користити, тако се ријетко виђате, — настави Ривијер, а Калмет зовнувши момка додаде: — Вас је сасвим нестало послије пошљедњега успјеха? Ви извјесно ради сигурности закопавате ваш таленат? Шта желите: апсента, чашу мадере, или кафе? — Не ништа, хвала лијепо, — рече Реми брзо, и оцет му се осу пређашње руменило по лицу. ■—■ АИопз <1опс, чашу пива попићете ваљда: — §аг§оп, ип ћоск! — поручи Ривијер. Реми се осјећаше врло неугодно у овом веселом, елегантном друштву. Није волио да га часте, када готово увијек, као и сада, не имађаше у џепу ни једнога суа. Док су га колеге обасипале најразноврснијим питањима, на која му је ваљало одговарати, страховао је он, као човјек који није спремљен ни на најмање непредвиђене издатке, да каквим год несмотреним покретом руке не превали чашу с пивом, или што јејош горе, да је не разбије. Познавајући ситничарске опаске својих колега, бојао се сваке случајности, која би могла одати његову сиромаштину, с тога је одговарао на сва питања кратко. — Хм, хм, ожењени сте? —- понови Ривијер отежући, — вапз шсћзсгеЈкт, с киме? Реми се горко осмјехну, па рече: — Разумије се никаквом лавицом салонском, већ дјевојком из простог грађанског круга, у кратко речено, из мога круга! —- Ваш је круг круг духовитих и образованих људи, — одврати Калмет и упита више љубопитљиво но са учешћем: ви сте се оженили из љубави? Ремиове усне задрхташе.

14*