Зора

Стр. 104

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

— Да, рецимо из љубави, — одврати колико је могао равнодушније. — Срећни човјече! — викну Додолф и пређе руком преко свог, по најновијем кроју сашивенога прслука. — Вама се одиста може завидјети на независности! — рече Калмет. — То је право великих духова! заврши значајно Ривијер. Сва три господина посматраху сентиментално плаве колутове дима који се извијаху из њихових цигарета. • — Зар се од тада не јависте више, срећни супруже, — отпоче Калмет. — Неће ли опет скоро шта од вас изаћи? — Данас сам предао свој пошљедњи роман издавачу Дентију; он ће сјутра потписати издавачки уговор, — одговори Реми; и пошто угледа зачуђена лица у господе, додаде одмах: — чудите се, што моји радови неће више у новинама излазити? Нису примљени. — Нису примљени, — упаде сумњиво Ривијер, — пошто су у Жил Бласу два ваша романа изашла, и оба са великим успјехом! Није могућно! Реми слеже раменима. — Покојни стари директор журнала био ми је наклоњен; . његова шљедбеника не познајем. Он има извјесно своје љубимце. — Није него још нешто! — прекиде га Калмет, и осмјехнувши се показа руком на свој фељтон: — прије четрнаест дана познавао сам директора толико исто колико и ви. У неком друштву случајно се упознам са његовом госпођом, и жртвовах то вече њој. На неколико дана добих позив на соаре, за тим на сНпег и — стара пјесма: при финој цигари и добром вину обећало ми се, да ће првом приликом моје дјело ући у штампу. И одиста нисам дуго чекао. — Чини ми се, топ ећег, ви нијесте практични, не схватате прилике! Не знате, кад се треба истаћи, драги мој! Треба лармати, треба учинити да се о вама говори. Гдје станујете, ако смијем питати?

— У близини булевара Сен Жермена, — одговори Реми избјегавајући даљи разговор, јер не хтједе признати да станује у једном незнатном крају ЛатинскогКварта. — Несрећниче, — повика Ривијер, ви нијесте при свијести. Преселите се у саму унутрашњост булевара, задовољите се мансардом на шестом спрату, — али — Ожењен сам! — прекиде га Реми готово љутито. -— Хм, да, ожењени сте, — одиста то мијења ствар, -— тврђаше Калмет, па продужи доброћудно: — Знате шта, Реми, дајте ми вашу адресу. Пошто ви са свим изван свијета живите, хоћу да вас колико толико извјештавам о ономе, што се у њему збива. Послушајте ме, немојте се одвајати! Видите, нијесмо знали ни да сте у опште у Паризу. Нарочито сада, када сте намјерни да издате ново дјело, потр^ебно вам је друштво; морате бити виђени, не смијете се повући. Имајте на уму да ми, париски књижевници, имамо за наш глас и славу доста да благодаримо дамама и њиховим будоарима. Госпође најприје заинтересује наша личност, па онда наша дјела. Свака нам служи као модел сликару. Па као што се на каквој ново отвореној изложби слика искупи највише модела, који се пред овом или оном сликом диве својим мишицама и ногама, глави и раменима,. тако исто грабе свјетске даме романе познатих им књижевника са тајном надом да ће наћи себе, ако не са свим, а оно бар у неколико, као јунакињу романа. Постанемо ли једном омиљени књижевницп дама, а са њима и цијелога друштва, тек онда се можемо повући и у племенитој самоћи предати са свим своме дару, — ако нам само од њега још шта преостане, ако се дотле не отрца у свакидашњој борби за обичном славом и хвалом! Озбиљно, готово проричући одјекнуше пошљедње ријечи. Наступи подужа почивка. Господа се залуд труђаху да отпочну разговор. Најзад се дигоше. Додолф поручи момку да му нађе кола, па окре-