Зора

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 105

нувши се Реми-у са блазираним осмијехом рече: — Вријеме је необично лијепо, извешћемо се у шуму, хоћете ли с нама. Реми махну главом одричући: — Имам да читам, а и код куће ме очекују; хвала лијепо! — Жао ми је, — рече Калмет сажаљевајући, па погладивши руком као огледало сјајан цилиндер, продужи: — Вожња поБулоњскојШуми била.би вам кориснија, но свакодневно сједење за писаћим столом, али присилити вас не можемо. С Богом! До виђења. Писаћу вам ових дана. — Ваша адреса? — Адресујте на издавача, он ће ми послати! — одврати брзо Реми, па уздахнувши дубоко, као да му нешто одлакну спусти се на столицу. Господа му се лако поклонише и одоше. — Јадник, — прогунђа Ривијер, пењући се у кола. — Штета! Има талента, — додаде озбиљно Клемент. Додолф учврсти боље свој монокл и рече : — Овај јадник нема фрака нити пристојна одијела, на што му је онда таленат? Таленат без фрака! Ха, ха, ха, ха! — насмија се у глас и викну кочијашу: —, Аи 1)018, а 1а сазсас1е! Реми остаде још неколико минута у кафани; ништа га не задржаваше у скоро празном, загушљивом простору. Како бјеше нерасположен изгуби сву вољу за прегледање листова, због чега бјеше и дошао. Изађе на булевар по коме су јуриле шарене, елегантне гомиле људи. Наједанпут се осјети са свим усамљен у том вртлогу. Изгледао је сам себи као наказна црна сјенка ове веселе, сунцем обасјане, уличне слике. „У Булоњску Шуму! У овом одијелу", гунђаше он ипосматраше својујадно одијевену високу прилику у великом огледалу њеког елегантног стоваришта. За тим намаче широки шешир још већма на очи, завуче руке у џепове свога јесењег ка-

пута, па зави великим, брзим корацимау малу споредну улицу, остављајући за собом модерни Париз, и упути се мирнијем дијелу с оне стране Сене, гдје га очекиваху болешљива млада жена, и строга стара мајка. „Срећан пут", рекла му је млада жена, пружајући му брижљиво очишћени шешир. Хтјела је да јој муж бар уредан и чист ступи пред великог издавача, који ће данас изрећи свој суд на његов, још прије неколико недјеља, предат рукопис. „Немој се забавити. Не заборави да имамо још о нечем да разговарамо", додала је одмах за тим оштро мати, којој синовљево списатељство увијек бјеше трн у оку, и коју је сваки његов успјех у књижевности више љутио но радовао. „Глупости!" ималаје обичај рећи када би јој млада жена са свијетлим очима прочитала какву рецензију из новина. „Глупости! Шта ће му то? Нису му ни отац ни дјед писали. Хранили су своју жену и дјецу радећи својим рукама, и у његовим годинама бјеху свршени људи. А до чега је он дотјерао? Може ли ти што добро учинити? Уживаш ли код њега? Шта имаш од његовог генија? Имаш ли празнично одијело, изводи ли те празником у поље, као што је то мој покојни чинио? Вјеруј, мала, била би много срећнија да са својим мужем у своме дућану муштерије послужујеш. Зар бих допустила да те узме, да се нисам надала да ћеш му ти и пошљедњу бубицу о том пискарању избити из главе. Но мјесто тога пошла си и сама тим трагом. Ваљда ти чини част да се назовеш женом књижевника. Хтјела бих знати, шта би од вас било да није мене! „Он ће вам све вратити," — прекинула би је млада жена, бришући сузе. „Но, но, не мораш плакати — умиривала би је одмах доброћудна старица; — у гроб нећу новац понијети, вама ћу га послије смрти оставити. Али бих волила да вам оставим округлу суму. Не разумијем за што да тај крваво зарађени