Зора

Стр. 108

а о р а

Бр. III. и IV.

— Ти ми бјеше све! све! све! мрмљао је он, и вреле сузе потекоше му низ образе. На неколико мјесеца послије женине смрти, умрије му и мати, и остави му мало имања. Ништа га више није задржавало у вароши. Дотужао му чемеран и јадан варошки живот. Прода намјештај и покућанство па остави Париз, и у сеоској тишини ода се са свим озбиљном и великом задатку. Хтио је да по сопственом искуству напишевелики социјални роман. Грађу је имао. Требао је само обрадити његов јадан и чемеран живот. Када се послије подуљег времена опет указао на булевару, и пред својим колегама показао, нападоше га ови разноврсним питањима, али не могаху ништа дознати, сем да је изгубио жену и мајку, и да је пошљедње вријеме пробавио у путовању. Колеге посматраху његову сада тако елегантну појаву, и радосно му стискоше руку када им рече: — Ваш сам и душом и тијелом е^уо^ие 1а §а1еге! — Дакле ипак наш, ви таленат без фрака, како вас једном у шали крстио Додолф! — повика радосно Калмет и предложи да се у почаст Ремиевог преображаја заједнички руча у кавани Риш. Друштво нових колега, као и кретање по отмјеним круговима, није остало без утицаја по Ремиа, ма да није ништа више написао, сем неколико мањих подлистака. Ово је било довољно, да публика, која само за именом писца трчи, потражи његове пређашње и не расјечене романе. Сам пакРеми као даје живјео сасвимбезбрижно. Уживао је сва могућа уживања, и сви га сматраху за раг^а^ ^епШћотте. Био је врло радо виђен у умјетничким и финансијским круговима. И одиста, нико не би познао љубазног и веселог кицоша Ремиа, у оном озбиљном човјеку, који је једне ноћи, сједећи за писаћим столом набрана чела, срачунљиво врсту по врсту низао, док најзад бацивши

перо не промрмља кроз зубе: — Шеп пе уа р1ив — куцнуо је час! Идућег дана могао се читати овај оглас у свима виђенијим новинама: Радујемо се, што можемо нашим читаоцима јавити, да је наш одличан сараднк, г. Реми, довршио свој велики социјални роман. Ово врло интересантно дјело у коме писац износи свој живот и неколиких својих колега, носи наслов Таленат безфрака. Наскоро послије објаве, којој сада бјеше посвећен већи чланак но што је прије износила критика на његова дјела, могли сте наћи овај роман у свачијој руци. За неколико дана разграбило се прво издање. Када јеРеми пошље другог издања спустио у џеп сјајан хонорар, рече: — II еЂаИ 1;етрб! — не бих могао дуже издржати. Реми је своје имање ставио на коцку, и претворио у капитал, да у одсудном часу побједу одржи са најбољим дијелом свога талента. Пуне одушевљења, у виду реклама написане реценсије, читао је с мирном савјешћу. Што му пријатељи драговољно признаваху бјеше одиста изврсно. Да је своје дјело издао прије мјесец дана кад је и било готово, да није смишљено и срачунљиво побудио интересовање публике најприје за своју личност, па онда за свој таденат, не би никад постигао оволики успјех, то је морао и сам својом урођеном објективношћу признати. Од „познатог" и „омиљеног" романсијера постаде у скоро „славан књижевник", коме старије колеге прорицаху академију, кога млади почетници обожаваху, и кога најљепше жене поштоваху. Чак и нека богата принцеза пољска, чији салон бјеше центар егзотичног друштва, покушала је да најфинијом кокетеријом уплете чувенога писца у своју мрежу. И једном приликом признаде да би радо замијенила своје бескрајно аристократско име са његовим простим грађанским именом. Прошло је од тога доба неколико година. У врло укусно, али нешто мало суморно, намјештеној соби по којој се разастире црвенкаста свјетлост с камина, и