Зора
15
3 0 Р А
Стр. 109
Бр. Ш. и IV.
блиједа свјетлост велике скупоцјене лампе, сједи већ просјед човјек, оштрих, маркираних црта. Озбиљно и замишљено преврће по тек гдје гдје расјеченој књизи што је пред њиме, на лијепом дрворезном сточићу. 0 дувару виси велика скупоцјена слика, чији се златан оквир јако одбија од угаситих тапета. На њему је још нумера са пошљедње изложбе. Слика представља неку госпу у природној величини, у скупоцјеној и јако изрезаној балској тоалети, са таласавом гавранастом косом, сјајним очима и поносним осмијехом. На писаћем столу наслоњена на црни наслон стоји мала изблиједјела сличица, која преставља неку младу лијепо развијену госпу, одјевену по старом кроју, како својим свијетлим очима бојажљиво посматра вриједног радника. — Јесте ли при себи, Реми! Ако се не варам читате пјесме? ■— зачу се наједанпут нечији глас, и преко рамена Ремиевог заблиста се златан цвикер. Реми се окрену. Преко усана му прелетје непримјетан, ироничан осмијех, и стиснувши руку пријатељу, рече: — Да, да, сјећајући се преживјелих дана постаје човјек сентименталан. Кал.мет, кога сте већ познали, спусти свој клак на сто, скиде горњи капут, и запали цигару. — Као што видите,ја сам се раскомотио, јер ако се тек сада почнете облачити, имаћу доста да чекам. — Шта вам је те пјесме читате! Реми притисну електрично дугме, и за час се појави слуга прописаним кратким чакширама и црним свиленим чарапама; мирно сачека заповијест господара, удаљи се у другу собу за облачење, и отпочне спремати тоалету свога господара. — ргшсевве уа Меп? — упита Калмет и протеже се немарно по канабету! — Тгев Меп, тегеј! — Садању госпођу Реми зваху као и прије принцезом, и Реми бјеше задовољан. Живио је са лијепом, нешто екстравагантном, Пољкињом у при-
мјерном и модерном браку. Онјепажљив, коректан супруг, коме славно име отвара салоне; она пак богата принцеза чија је раскошна палата скупоцјен оквир таленту и личности њенога мужа. Обоје цијене узајамне услуге, и важе у тако званом отмјеном свијету за сретан пар. — Какве су то пјесме? — отпоче послије подуже почивке Калмет. — Прво цвијеће! — одговори Реми и пружи Калмету кратко, на обичној јефтиној хартији, написано писамце. — Овај је убоги ђаво врло даровит. Штета што је сиромах! — 9 а т1епс1га, — мишљаше Калмет равнодушно, и не прочитавши писмо баци га на сто. — То се све може постићи, рече. — Ви то бар најбоље знате, —продужи осмјехнувши се. — Да, да, може по некад, — тврђаше Реми, — али обично доцне, кад се снага укочи и дух изумре. — А11опз с!опс, или хоћете да ме увјерите да је ваш дух изумро? Реми поћута за тренутак па онда приђе пријатељу: — Искрено рећи, понио сам се успјехом који постигох својим романом Таленат без фрака. Да ли шго урадих од тога доба? Не! Видите, све што сам написао послије тога не може се упоредити ни са мојим првим покушајима, који можда имају мање рутине и мање рафинерије, али свакако више правог сопственог дара, више истине и топлих осјећаја. Калмет га хтједе прекинути, али Реми журно настави: — Не, драги мој. Знам да не треба да будем тако скроман као они који за успјех имају да благодаре рекламама. Знам да сам ја више заслужио, али знам и то да је све што сад пишем од мање умјетности, и да за успјех имам да благодарим само многобројним понудама издавача, интересовању друштва за моју личност, и славољубљу принцезином. Тако сам осуђен да сваке године објавим по један роман а вепзаЂшп, кога озбиљна критика не сматра за озбиљно дјело, но