Зора

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 113

0 Горскодо Вијенцу — 5^авле ЈТоповп"К Лли, доведимо ствар на праву меру, Г. Решетар,у пркос свему што смо досад рекли, ипак има право у нечем. Кад то кажем, ја не мислим на његово тврђење ' да у Вијенцу нема јединства ни главног предмета (јер с тим смо већ једанпут свршили), него на оно друго, наиме да се у овом спеву јасно види тежња песникова да слика нарави и обичаје црногорске. То јест, Г. Решетар није имао право кад јетврдиодаје Његош, у Вијенцу, ишао само за тим да да слике из живота; али га (изоставимо реч само из ове реченице) може иггак имати ако каже да је Његош хтео да и те слике да, не само њих него и њих. Јер, најзад, Г. Решетар је те слике толико истицао да није могућно претпоставити да је то без основа чинио. Он их није могао на памет измислити, него их морао одиста видети. Једном критичару може се десити да, у делу које оцењује, не види оно чега у делу има, али је врло необазриво помислити да ће видети оно чега нема. А после, ни сам Његош, по свој прилици, није извео ствар сасвим јасно и чисто. Мора бити да је и он сам ма на који начин показао некакву тежњу да слика живот црногорски. Не може бити да нико није дао повода Г. Решетару да ствар онако тумачи. Кривица није само до Г. Решетара, има ту и кривице Његошеве. Иначе је немогућно објаснити оволику различност погледа између њега и нас, и то на овом питању. Наше питање, како према овом излази, није јамачно још свршено: ако га на овој тачки оставимо, може се и нама пребацити једностраност тумачења и криво разумевање. Остаје нам дакле да продужимо започети претрес, да на ствар и са ове друге стране погледамо и да на тај начин питање до краја исцрпимо. Пре свега, ако је Његош, поред сликања истраге, сликао у Вијенцу и жи-

вот црногорски, ствар је сасвим природна. Сетимо се да је он, као што смо раније рекли, хтео да начини од овога свог спева један национални спев, и тај факт не упуштајмо из вида. Његош је, рекли смо још у првом делу расправе, начинио у Вијенцу једну синтезу народних песама из Данилова времена. Он је још, видели смо у току овог претреса, опевао у колима и неколико момената из раније историје црногорске. Неке од њих је и народна песма опевала 1 ) и ми можемо према оном како смо раније закључивали, да кажемо, да се Његош и код тих кола сећао народних песама, да је дакле и догађаје раније од Данилова доба обухватио својом синтезом популарне поезије. Он је, даље, видели смо, опевао' на разним местима и јуначке подвиге осталих Срба ван Прне Горе, хајдука и ослободилаца наших(Лимо, Комнен, Новак, Смиљанић, и др., и Карађорђе, ако хоћете) и тиме опоменуо на ускочке песме наше и „пјесме јуначке новијих времена", које те исте јунаке певају. И за те песме можемо рећи да им је Његош нашао нешто места у својој опсежној синтези песама, и њих унео унутра, онако једним широким и сумарним потезом. Он је, најпосле, на два три места а нарочито у првом колу, прославио и Обилића, и друге косовске јунаке, и тиме указао на „пјесме јуначке најстарије": и њих дакле придржао једном руком, обухватио заједно с осталима. Он је тиме учинио свој спев одсудно националним: овако обимна синтеза то потврђује очевидно. 2 ) Али га није ') Друго и треће коло певају о Ивану Црнојевићу и његовим синовима. У Огледалу српском има једна песма (п. I): Синови Иванбегови која те исте јунаке пева, и нарочито оно турчење Станишино и битку на ЈБешкопољу које стварп и чине управо садржину трећег кола. Ето и то је још једна сличност Вијенда и народних песама. 2 ) Ако ово објашњење не изгледа згодно, читалац га не мора примити. Он се може задовољити и оним другим, непосреднијим, наиме да у Његошеву слављењу оних јунака који нису из Данилова доба нити из Црне Горе, види просто слављење народних јунака који тако исто чини спев националним колико и синтеза народних песама.