Зора

Стр. 112

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

вјека на његовом снопу прућа, у широком мору ... Ах! сиромах човјек! „Тада цакле изиђу на кров, сви они који се налазе на лађи, испали се један топ, што служи као мртвачки помен, то му је пошљедње збогом ! „Свештеник с брода, попне се на мост крај капетана, чита гласно молитве за мртве и благосиља човјека који ће да умре. „Ех господине, ја сам био свједок, једне такве сцене, то је било, кад бијах у државној служби, на броду Побједилац. „Вријеме бјеше страшно. Вјетар и густа магла не престајаху! А таласи, високи као она стрма обала, коју видите, кад би падали на нас, запљускиваху све, тако да људи бише принуђени да се привежу, како не би били однесени као најмање сламчице. Требало је савладати све могуће муке; вјетар и море тјераху нас у правцу Уесана, од кога је требало бјежати, ако се не би хтјело ријешити да се скапље на стијенама при уласку у Фур. „Од једном викнуше: човјек у мору! „За тренут и поред буре и поред опасности, сви бјеху на крову. „Бацише сноп прућа у правцу његовом, и пробаше да му спусте чамац. „Све бјеше узалуд. „Командант, сав модар, стојећи на мосту, бјеше се ослонио о диреке, јер човјек који бјеше пао у море, бјеше његов рођени син, млад кадет који служаше на истом броду, на коме и отац. „Ох! господине, мислите ли да има чега страшнијег од тога? Немоћан, присуствовати агонији једнога човјека, једнога дјетета? А не моћи ништа ни покушати за његов спас! Он јадник, млад човјек, бјеше се ухватио за сноп прућа, који му бјеху бацили. С времена на вријеме, указиваше се на површини таласа, затим ишчезаваше... Да живим сто година, никада не бих заборавио његово жалосно блиједо лице, лице очајно, очи као у лудака, његове скрштене руке, које се подизаху да измоле сажаљење. Јер он је знао шта ће

се збити; знао је да ће га напустити; да је требало прије свега мислити на пошљедњи поздрав брода! „А командант, гологлав, скрханог срца, узрујан, упропашћен, гледаше гдје грца његово дијете, месо његова меса. . . Напуштени не бјеше ништа више, до једна једва примјетна тачка по таласима. „На његову заповијест, довукоше топ. Свештеник у епитрахиљу, пружаше своје руке к мору, сва послуга, гологлава, гледаше. . . Изгледаше ми да ми сви бијасмо кукавице, да не постоји правило, које би нас могло задржати, да смо требали сви остати, бацити се у чамце и трчати у помоћ ономе који умираше! „Један пуцањ топовски разлијеже се по таласима, носећи напуштеном несрећнику у дубину пошљедње збогом брода, који је бјежао. Ми бијасмо сви дубоко тронути, изгледаше као да се кријемо једни од других, не смијевши се гледати, како не би узајамно читали свој кукавичлук у нашим очима. Ах! оставити једнога човјека да умре, тако, потпуно сам!.... Громе!... И још кад морам да признам, да сам био исто тако нечовјечан као и они, иста кукавица као и они. „Кад се вратисмо у Брест, капетан даде истога дана оставку и оде у своју земљу: тамо је умро од муке, не хтјевши никад више видјети море. „Ех, Господине, она коју видите тамо гори, гдје клечи на стази, то је његова жена. Виђа се сваке године у Уесану, о овоме дану. Она долази као и жене наших мрнара, да донесе своје цвијеће, своме сиротану, који спава дубоко под таласима ... „Она кити море!" Скопље. З.елфа X. ЈУГусићебсг*

* Мило нам је што можемо да уврстимо међу наше сараднпце и Госпођицу Делфу И. МусићеЂу, наставницу српске женске гимназије у Скопљу а ћерку нашега чувенога земљака, Србина католика, пок. Дум Ииана Мусцћа, Ур.