Зора

Вр. Ш. и IV.

3 0 Р А

Стр. 111

Једна пословица бретањска, —■ позната свима онима који плове, — каже о несрећном острву ово: „Ко види Уесан, види своју крв!" На бретањским обалама.у Пенмарку,малом заливу Трепаском и у околним селима, имао сам приликеда присуствујем мјесним, занимљивим обичајима о дану СвихСветих. У другим причама говорио сам о гробљима бретањским, препуна гомилама, које клече, гологлаве на мекој трави и прелијевају млијеком гробове; о литијама с буктињама које иду по гробљу, и о чудним легендама, по којима те ноћи у свакој кући треба да сто остане преко ноћ постављен, застрт чаршавом, на коме се налази вечера, како би могле све душе, којих је много више, но увелога лишћа по путу —• доћи и свој дио узети. Но бијаху ми казали да Уесан, који се за вријеме буре одликује од приморја Бретањског ужасним несрећама, исто се тако одликује и тога дана, једном традицијом потпуно наивном, потпуно поетском: цвјетним морем. П. Један ваљан рибар с Уесана, по имену Ив ле Гуарзелек, некадашњи државни мрнар, бјеше ме превезао на стијене пуне правих и као огледало глатких шиљака, на чијем се подножју помамни таласи разбијаху, и у страшну пјену претвараху. Одговарајући на моја питања, објашњаваше ми: — Зашго ми китимо море тога дана? Па то је са свим просто! Ваши мртви, вас који живите на земљи, спавају по вашим гробљима, гдје им је гроб обиљежен каквим лијепим бијелим каменом или крстом... А кад хоћете са њима да разговарате одете на њихов гроб, клекнете на њега и однесете им цвијећа ... „Али, наши мртви, гдје су нам? Ах! ви можете да одете на гробље уесанско, идите! На крстачама читаћете имена жена или дјечија... А људи су тамо! ...

Својом испруженом руком, у којој држаше једну стару, кратку, црну лулу, показа на пучину. — Они су тамо, сви наши јадници! . . . продужи он. Они спавају под таласима, љуљушкани валима . .. И жене долазе да им баце цвијеће, које заслужују. Оне долазе да оките њихов гроб, велики плави гроб. Оне ките море, страшну изјелицу; море које им је узело њихове људе; оне га ките, као што ви китите земљу, гдје се одмарају они, који су вам драги. Ле Гуарзелек говораше полако, просто, без икакве извјештачености. И пред огромним мрачним морем, под тужним небом, стојећи на јаком вјетру, који дуваше с пучине, докле с ове стране, с Уесана звоно оглашаваше помен мртвима, стари мрнар имађаше, ни сам не знам шта, нечег доиста великога. Ми иђасмо поред гребена стрмих обала. На једанпут заустави се, да ми покаже ; својом лулом, са свим горе на стази покрај које иђасмо, силуету једне жене: она је клечала. — Ко је та жена? запитах ја. — Ох! та не пропушта никада да не дође! рече рибар. Она је ту сваке године. .. — Ви је познајете? — Ови са Уесана зову је лудом . .. Они не знају ко је она . .. Луда! . .. Она би одиста требала то да буде: јадна жена, имала је толико мука! — Али, шта је било на пошљетку? — Ви хоћете њену историју? Казаћу вам је. Она није ни мало весела! И својим говором простим и грубим поче: — Знате ли ви шта је то поздрав дављеницима ?. . . Не?... Ех добро! кад по рђавом времену један човјек падне у море, баца му се сноп прућа. Али, понајчешће, то је све што му се може учинити. Кад је море немирно, узалудно је и помислити, дати му чуниће: они би били разлупани, прије но што би и стигли. Брод је принуђен да бјежи због таласа. Треба напустити чо-