Зора

16

Бр. III. и IV.

3 О Р А

Стр. 117

дала. Исто као Мериме у Коломби, у причи чија се радња дешава на Корсици: кад је већ о тој земљи реч, дај да изиђе и једна уосега1;г1се, да се откука и једна Тз а 11 а 1:а корсиканска. Тако је исто Његош дотерао и појаву бабе. Баба је агенат новога везира, видели смо, и само зато излази да покаже тајне слутње овога. Његош је могао ма каквог обичног Црногорца да узме за ту улогу агента (ако му је, уопште, и требало агента изводити) али је он баш хтео бабу, вештицу или назови — вештицу; хтео да прикаже цело народно веровање у вештице, и зато на онај начин пзвео сцену. Све, наравно, врло лепо мотивисао, уз то. Тако је, најпосле, Његош обрадио и појаву на бадње вече. У њој је, то знамо, хтео да изведе онај контраст веселости на дому и покољ на пољу, баш на сам дан догађаја. Али како се на тај дан врше на дому многи народни обичаји, Његошу је било врло згодно да и те обичаје наслика и зато је до оне пуноће развио појаву. Његош је, дакле, многе сцене које су му биле потребне за излагање догађаја, удесио тако да и слнкање обичаја обухвате. Сем тога, а у приликама кад није могао сцену тако удесити, он је у њу уносио по који епизод, независан али мотивисан, који би насликао још који обичај, још коју црту из живота. Тако је, на пример, унео, у сцену тројичанске скупштине, оно кад главари гађају пушкама; осећао је потребу да наслика Црногорце кад гађају у нишан, да живо и у слици представи оно што Мићуновић само помене како се, увек о Тројицама, „врсни момци купе, стријељањем да се надмашују". Тако је, даље, у појаву сватова унео ону песму: Не плач', мајко, дилбер Фатиму; кад је већ предузео да изнесе мухамеданце како певају, дај да начини и једну песму у њином духу (јер ово је очевидна имитација мухамеданских „женских" песама), али је и то све лепо мотивисано зашто је као та песма унесена'. Тако је, најпосле, у 1 в. прозу пооле ст. 1854.

појаву бабе унео класичну фигуру попа Мића. Требало је да неко доведе оних три четири стотине Цуца, и Његош је употребио баш Мићу зато, улучио прилику да једног попа црногорског представи. И тако, можда, даље. Све ово, да сведемо целу дискусију о предмету Вијенца и завршимо овај сувише дуги део расправе, показује да је Његош имао две тежње у Вијенцу. Хтео је и да слика догађај, и да слика народ; и постигао је и једно и друго. Које му је од овога двога било главно; да ли је и једно и друго имао на уму пре но што је почео писати, или је једно имао одмах с почетка а друго му се јавило у току рада, то не знамо: али што знамо и што можемо поуздано рећи, и то као коначну реч по овом питању, то је да је Његош имао две концепције о садржини и циљу свога спева. Али, кад смо већ у овој глави истицали колико је сликање народних обичаја учинило Његошев спев националним, ми не можемо да, поводом тога, не вежемо ову главу за прву у којој смо такође дотицали овај национални карактер спева. Тамо смо, ако се сећате, говорили о стварању једне народне епопеје и жељи коју је старија поетска генерација имала да њу изведе. Рекли смо још да су за ову епопеју два услова била потребна: први је да предмет буде великог националног значаја, и други да обрада његова почива на синтези народних песама; и рекли смо још да је Његош у В иј е н цу оба услова испунио. Додајмо сад да је и трећи услов био потребан, или бар да је поменута генерација песничка много на потребу његову полагала, а тај је да у народној епопеји буду насликани сви народни обичаји. Сам Бранко који је био најбољи представник те генерације и који је о епопеји (он ју је звао епос) најчистији појам имао, говорио је: „српски епос треба да буде онаки као што је грчки, да у њему буду уплетени сви наши обичаји".