Зора

Стр. 118

3 О Р А

Бр. III. и IV.

Е лепо, Његош је у Виј енцу и тај трећи услов испунио. А композиција уВијенцу? (Са питањем о јединству иде и питање о композицији; Г. Решетар их је, видели смо, уједно расправљао, и ми, кад смо у почетку изложили мишљене његово и о овој страни Вијенца, треба да одмах дамо и наше о истом питању). Каква је композиција у њему? Добра или рђава? Је ли онаква како ју је Г. Решетар оценио? Пре свега, напоменимо да се композиција не мора гледати само у оном у чем ју је Г. Решетар видео. Он је испитивао предмет и циљ Вијенца, гледао је ли сликана истрага или су сликани обичаји, и само према томе судио о композицији. Он је пазио само на композицију у целини а не на композицију у детељима. Он је ту, у осталом, имао потпуно право, али неће бити право да и ми само по томе судимо РБегошу. Потребно је каткад и у ситнице загледати ако се хоће потпун појам о вештини композиције једнога песника. Учинимо и ми то и загледајмо како је Шегош неке сцене сложио. Погледајте само на оне контрасте које је он један уз други стављао и обилато их по књизи просуо. Појаву покајница је н. пр. одмах иза појаве сватова метнуо; сам Г. Решетар каже: „овај призор жив је контраст пређашњему: иза веселијех сватова ето тужнијех покајница." Или онај контраст у песмама сватовским, оно кад Турци певају своје јунаке а Срби своје али тако да јунаци једних одговарају јунацима других; тамо Гергелез, Илдерим, Алија и Тале, а овамо Марко, Милош, Комнен и Новак. Или онај што смо раније истицали у појави на бадње вече. И тако даље; има их пуно. Сетите се, после, како је Његош кола распоредио, јер и то је важно за нагпе питање, и ту се види композиција Његошева. У многим детаљима, дакле, композиција Његошева је добра и заслужује хвалу коју смо видели да јој је Г. Решетар одао.

Али композиција у целини, далеко је од тога. Његош ју је покварио уносећи сликање обичаја. Да је остао само на излагању догађаја, била би добра. Овако, са две концепције и две тежње, које су му обе биле драге и између којих је неодлучно оклевао и за обема се поводио, он је композицију упропастио. Сцене су (сетимо се само Драшкове) нарасле несразмерно, прошириле се уплетањем излишних епизода (поп Мићо, и др.) до недопуштених граница; дигресије су преплавиле дело споредности заклониле оно што је главно, екскурсије од предмета сакриле предмет који ни иначе није био увек бог зна како истакнут, и цела ствар испала тако да се оно што је најглавније у њој, готово никако и не види. Двострукост концепције (као и још неке ствари, како ћемо доцније видети) учинила је да композиција пропадне, и композиција одиста не ваља. Ми рекосмо најтежу реч. Г. Решетар је, решивши питање о композицији у користЊегошеву, био радостан скоро (држим, врло искрено, да ми никакву сенку не бацамо на саветност његова испитивања кад ово за њега кажемо) што га је тако решио, и са једном мало нервозном и доста видљивом веселошћу похитао да нам то саопшти, не би ли и нама лакнуло кад чујемо да је наше најбоље књижевно дело и са ове стране беспрекорно. Кад је нама, на жалост, суђено било да ствар друкчије сагледамо, ми бисмо се, држим, и сувише огрешили о високи појам који о критици имамо, кад бисмо и за тренутак покушали да ствар на силу улепшамо. Треба увек искрено рећи, за великог као и за малог нашег песника: то је једини пут којим критика може показати да воли и поштује нашу књижевност. Сент-Бев је једанпут поредио критику с клиником, „којој, каже, ни здрави не могу свакад измаћи." А на клиници, то знате, нема милости; лекари се ни најмање не устручавају пред болесником, ма ко он био. За утеху пак нама свима који волимо