Зора

16*

Вр. Ш. и IV.

3 0 Р А

Стр. 119

Шегоша, лодајмо још да су се и други велики песници грешили каткада о композицију. Класичан пример за то: НЈекспир са Млетачким трговцем. III. Пређимо сад на радњу у Вијенцу. Кал смо у прошлој глави видели какав је предмет песник хтео да представи, погледајмо сад и какву је радњу, какву интригу унео у спев да то учини (ред је да у свакој глави по једну страну Вијенца испитамо, по један део грађевине прегледамо). Његово је било да представи истрагу потурица: је ли радња којом је он то представио, пуна, развијена, заплетена, интересантна, онаква као у драми или роману; или ту никакве радње и нема, него место ње само слике које некако само уопште догађај представљају ? То нам је у осталом лако видети. То смо ми, управо рећи, већ упола видели. Трагајући за предметом, ми смо скоро и радњу познали. С тога сад можемо ствар укратко прећи. Сетимо се анализе коју смо у прошлој глави дали, гледајмо у њој радњу а не предмет, и одговор на горње питање указаће нам се брзо. Радња Вијенца има да представи начин којим је извршена истрага потурица. Истрага, међутим, (према оном како ју је Његош замислио) чека само на акцију владичину. Кад се владика реши на истрагу, истрага ће иочети. Владика је најглавнији чинилац, и од његове одлуке зависи све. То значи, цела радња В и ј е нца своди се на владичину одлуку, и ова је одлука најглавнија ствар у делу. Кадје пак она најглавнија, онда је њу требало као такву и обрадити. То јест, узети само њу преда се и истаће је, а све остало њој потчинити или, ако то с њом нема везе, избацити. Требало је да цео спев владичину акцију износи, да свака појава црта по једну мену владичина одлучивања. Тако, међутим, није у Вијенцу учињено. Пре свега, има појава које износе стање после владичине одлуке (појаве на

бадње вече, божић и ново лето; и појава игумнова); после, има оних које само народ сликају (сватови, покајнице), дакле нешто што је сасвим независно од владичине акције; 1 најпосле, оних које алегорично представљају сам догађај; (снови, гатања) и тиме се потпуно издвајају из самог система радње; има још и епизода и сваковрсних дигресија (поп Мићо и др.) које с радом немају никакве везе, јер је немају чак ни с предметом: и све то, све те појаве и епизоди, излазе ван оквира праве радње. Те појаве, додајмо још, хватају пола спева од прилике, и још више; значи да је пола спева, или већи његов део, за радњу пропао. Само је, дакле, један мањи део за радњу употребљен; само у неким појавама, радња нашла места. Па и ту каква је? И ту, на шта се своди? Прегледајте у памети те појаве, угледајте њихову праву садржину према оном како смо је ми раније објаснили, истакните у свакој баш оно што владичину акцију слика, и саберите све: каква ће вам се радња указати? Ево каква. Владика, најпре, увиђа потребу устанка (тројичанска скупштина); затим, хоће, пре но што би устанак кренуо, да се обавести од кнезова о могућим последицама његовим (појава с кнезом Радом); даље, хоће да чује нотурице и њихово мишљење, па тек онда да се реши (договор с потурицама); после, кад је већ видео да од договора нема ништа, он је готов да кида с Турцима, и он нам то и каже (појава везирових гласника); и онда, шаље посланика да тражи помоћ од Млетака(Драшкова појава);јоште, како је цела његова одлука била само у начелу а извршењу није био означен рок, он се, поводом једног догађаја, одлучи да одмах почне устанак (појава бабе); нај-

1 Истина, Његош је, изгледа, и народ убрајао у чиниоце истраге, али то само изгледа: народ у Вијенцу ни у колико не утиче на владичину одлуку, дакле не улази у радњу спева. Није ни потребно било да народ то чини. Народ се могао састајати из самих чанколиза (сватови), или из оних који ће да се убију из очајања што истрага не почиње (покајнице), владика би ипак кренуо истрагу.